Pogledao je na tablicu satova polja. Nula. U stvari, trebalo je početi od fotogrametrije, pomislio je. Okružavati planetu toliko dugo dok se ne dobije potpun komplet snimaka. Možda bi se na taj način nešto otkrilo. Jer vizuelne opservacije iz orbite ne vrede mnogo; kontinenti nisu more, i svi zajedno posmatrači pored dogleda nisu mornari u koševima za posmatranje. Druga je stvar što bi se komplet fotografija dobio tek otprilike za mesec dana.

Dizalica se vratila. Rohan uđe u nju i spusti se na šesti sprat. Velika platforma pred barokomorom bila je puna ljudi koji, u stvari, tu više nisu imali šta da rade, tim pre što su se četiri signala koji su pozivali na ručak, ponavljali valjda već puna četvrt časa. Razmakoše se pred Rohanom. „Džordan i Blank. Poći ćete sa mnom na stereotip.”

„Puni skafandri, gospodine nevigatore?”

„Ne. Samo aparate s kiseonikom. I jednog robota. Najbolje arktanskog, da nam ne utone u ovaj prokleti pesak. A vi svi šta tu stojite? Izgubili ste apetit?”

„Rado bismo izišli, gospodine navigatore… makar na kratko.”

„Na kopno…”

Diže se žagor.

„Tiho, momci. Doći će vreme za izlete. Za sada imamo treći stepen.” Nerado su se razilazili. Uto se iz tovarnog okna pomoli dizalica s robotom, koji je za glavu bio viši od najstasitijih ljudi. Džordan i Blank, već sa kiseoničkim aparatima, vraćali su se na električnim kolima — video ih je naslonivši se na ogradu u hodniku, koji se sada, kada je raketa stajala ukotvljena, pretvorio u okomit bunar koji je zjapio sve do mašinske pregrade. Osećao je nad sobom i pod sobom prostrane spratove od metala, negde sasvim na dnu radili su bešumni konvejeri, čulo se slabo mljackanje hidrauličnih vodova, a iz okna dubokog četrdeset metara odmereno je strujao dah hladnog pročišćenog vazduha iz aklimatizatora mašinske hale.

Dva čoveka iz ekipe za službu u komorama otvoriše pred njima vrata.