Prevučen penastom materijom čelični pod komandne kabine zatresao se od ljudskih koraka. Njihova tela je potresao munjevit, izrazit drhtaj koji se ipak jedva mogao osetiti i koji se potom izgubio, i samo se još časak zadržao stežući vilice, a viđena slika se izgubila iz vida. Ta pojava nije trajala ni pola sekunde. Vratila se tišina, narušavana samo udaljenim brujanjem paljenja motora što je dopiralo negde iz donjih delova broda. Pustinja, crno-riđe gomile kamenja, talasi peska koji su se lagano pomerali izoštrili su se na ekranima i sve je bilo kao ranije samo se iznad „Nepobedivog” proširila nevidljiva kupola polja sila zatvarajući pristup brodu. Na svoznici se pojaviše, koračajući naniže, metalne krabe s vetrenjačama antena koje su se okretale na smenu, levo i desno. Inforoboti, daleko veći od odašiljača polja, imali su spljošten trup i povijene metalne štule, koje su se širile u stranu. Tonući u pesak i kao s nekim gađenjem vadeći iz njega krakove koji su duboko upadali, člankonošci su se razišli i zauzeli mesta u prekidima lanca energobota. Ravnomerno s razvojem operacije zaštitnog pojasa, na centralnom pultu komandne kabine iskakala su, na zagasitoj podlozi, kontrolna svetlašca, a štitovi impulsnih satova ispunjavali su se zelenkastim bleskom. Kao da je desetak krupnih mačjih očiju gledalo sada nepomično na ova dva čoveka. Strelice su svuda stajale na nuli, pokazujući da ništa ne pokušava da se probije kroz nevidljivu branu polja sila. Samo je pokazatelj dispozicije snage leteo sve više, prolazeći preko crvenih crtica koje su obeležavale gigavate.

„Ja sada odoh dole da nešto pojedem. Vi izvedite stereotip, Rohane”, reče umorno Horpah, odvajajući se od ekrana.

„Bez posade?”

„Ako želite, možete da pošaljete nekog… ili da pođete sami.”

S tim rečima astrogator razmače vrata i iziđe. Rohan je još za časak video njegov profil na slaboj svetlosti lifta, koji je bešumno pojurio dole.