Teško je biti bog / A. Strugacki, B. Strugacki;

Prev. M. Colić.

Beograd, 1977.

Ležište Ankinog samostrela bilo je načinjeno od crne plastike, a tetiva je bila od hromiranog čelika i zatezala se jednim, jedinim pokretom ručice koja se nečujno pokretala. Anton, novotarije nije priznavao: on je imao dobro staro borbeno oružje u stilu maršala Toca, kralja Pica Prvog, okovano potamnelim bakrom sa točkićem, na koji se namotavala tetiva od volujskih žila. Što se tiče Paške, on je poneo pneumatski karabin. On je smatrao da su samostreli detinjstvo čovečanstva, pošto je bio lenj i nesposoban da bilo šta sam načini.

Pristali su uz severnu obalu, gde je iz žute peščane strmine štrčalo izukrštano korenje kao strela pravih jela. Anka je bacila veslo i osvrnula se. Sunce se već bilo diglo nad šumom, i sve je bilo plavo, zeleno i žuto plavičasta izmaglica nad jezerom, tamnozelene jele i žuta obala na drugoj strani. I nebo je nad svim tim bilo prozračno, beličasto plavo.

„Ničega tamo nema”, rekao je Paška.

Sedeli su, nagavši se preko ivice čamca i gledali u vodu.

„Ogromna štuka”, sigurnim glasom rekao je Anton.

„Sa ovolikim perajima?” upitao je Paška.

Anton je oćutao. Anka je takođe bacila pogled u vodu, ali je tamo ugledala samo sopstveni odraz.

„Eh, kada bi smo mogli sada da se okupamo”, rekao je Paška, spuštajući ruku do lakta u vodu. „Hladna je”, rekao je.

Anton je prešao na pramac i iskočio na obalu. Čamac je počeo da se njiše. Anton se uhvatio za ivicu čamca i upitno pogledao Pašku. Tada je Paška ustao, stavivši veslo na vrat kao obramicu, i izvijajući donji deo tela, počeo da peva:

Stari mornar Viclipucli!