Dragoviću, da nam nisi zaspao?

Čuvaj mi se, tebe jure

Jata prepečenih ajkula!

Anton je ćutke povukao čamac.

„Ehej!” povikao je Paška, hvatajući se za ivicu.

„Zašto to prepečenih?” upitala je Anka.

„Ne znam”, odgovorio je Paška. Izašli su iz čamca.

„A nije loše? Jata prepečenih ajkula!”

Odvukli su čamac na obalu. Noge su propadale u vlažan pesak, koji je bio prekriven sasušenim jelovim iglicama i šišarkama. Čamac je bio težak i klizav, ali su ipak uspeli da ga izvuku iz vode do same krme i tada su stali, teško dašćući.

„Nogu sam prignječio”, rekao je Paška i počeo da popravlja crveni povez na glavi. Pažljivo ga je nameštao, kako bi mu se čvor našao tačno nad desnim uvetom, kao u nosatih irukanskih pirata. „Život nam se ne mili, o-haj!” izjavio je.

Anka je usredsređeno sisala prst.

„Trn?” upitao je Anton.

„Ne, odrala sam ga. Neko od vas ima prave kandže…”

„No, no, pokaži?”

Pokazala je.

„Da”, rekao je Anton. „Prava ozleda. No, šta da radimo?”

„Na ra-me i pored obale”, predložio je Paška.

„Pa onda nije trebalo ni da izlazimo iz čamaca”, rekao je Anton.

„Čamcem i kokoška može”, objasnio je Paška. „A obalom: trska — to ti je broj jedan, strmine — dva, virovi — tri. Da. Puni mladi. Ima i somova.”

„Jata pečenih somova”, rekao je Anton.

„A ti, jesi li ikada gnjurao u vir?”

„No, jesam.”

„Nisam video. Nekako nisam imao prilike da to vidim.”

„Ima puno toga što još nisi video.”

Anka je okrenula leđa, digla samostrel i opalila u bor udaljen od njih jedno dvadesetak koračaji. Kora je počela da se osipa.

„Nije loše”, rekao je Paška i tog istog časa opalio iz karabina. Nišanio je u Ankinu strelu, ali je promašio. „Nisam zaustavio disanje”, objasnio je.

„A da si ga zaustavio?” upitao je Anton. Gledao je Anku.