Anton je namrštio čelo.

„Pod tvojim prozorom? Ne znam. A zašto?”

„Uporno neko cveće. Ne savija ga vetar, ne obara bura. U njega svi skaču već nekoliko godina, a njemu — ništa.”

„Interesantno”, rekao je Anton dubokomisaono. Setio se da se pod njegovim prozorom takođe nalazi rundela sa cvećem koje 'vetar ne savija i ne obara bura'. Ali on na to nikada nije obraćao pažnju.

Anka se zaustavila, sačekala ga i pružila mu pregršt jagoda. Anton je pažljivo uzeo tri ploda.

„Uzmi još”, rekla je Anka.

„Hvala”, rekao je Anton, „volim da uzimam po jednu. A Deva Kaća nije loša, zar ne?”

„Zavisi”, rekla je Anka. „Kada čoveku svako veče izjavljuju da su mu noge čas blatnjave, a čas opet prašnjave…”

Ućutala je. Bilo je zadivljujuće divno šetati sa njom udvoje po šumi rame uz rame, dotičući je golim laktovima, i posmatrati je — kako je lepa, vešta i neobično dobra i kakve su joj divne sive oči sa crnim trepavicama.

„Da”, rekao je Anton, pružajući ruku da smakne paučinu koja je zablistala na suncu. „A njoj noge nisu ni prašnjave. Ako te kroz bare nose na rukama, onda se, razumeš li me, nećeš; zaprašiti…”

„Ko je to nosi?”

„Henrih iz meteorološke stanice. Znaš, onaj ogroman, sa gotovo belom kosom.”

„Odista?”

„A zašto da ne? Čak i svako dete zna da su zaljubljeni.”

Ponovo su ućutali. Anton je bacio pogled na Anku. Ankine oči su bile kao crni prorezi.

„A kada je to bilo?” upitala je.

„Jedne noći kada je bio pun mesec”, odgovorio je Anton preko volje. „Samo pazi, ne pričaj mnogo o tome.”

Anka se osmehnula.

„Niko te nije vukao za jezik, Toška”, rekla je. „Hoćeš li jagode?”

Anton je mahinalno smakao jagode sa prljavog dlana i strpao ih u usta. Ne volim torokala, pomislio je. Ne podnosim torokala. AIi, najednom je pronašao argument.