Šuma je bila četinarska i retka, noge su klizile po opalim iglicama. Kosi sunčevi zraci padali su između pravih stabala, i zemlja je bila sva pokrivena zlatnim mrljama. Mirisalo je na smolu, jezero i jagode; negde u nebu cvrkutale su nevidljive ptice.
Anka je išla ispred svih, držeći svoj samostrel pod miškom, i povremeno se naginjala da uzbere krvave, kao lakom prekrivene jagode. Anton je išao za njom sa dobrim starim oružjem maršala Toca o ramenu. Tobolac sa dobrim borbenim strelama lupkao ga je po stražnjici. Išao je i bacao pogled na Ankin vrat — preplanuo, gotovo crn, sa pršljenovima koji su se jasno isticali. Ponekad se osvrtao tražeći Pašku, ali se Paška nije video, samo se povremeno, čas desno, čas levo video na suncu njegov crveni povez. Anton je zamislio kako Paška nečujno klizi među jelama sa karabinom 'na gotovs'; ispruživši napred svoje grabljivo, mršavo lice sa nosem koji se Ijuštio. Paška se prikradao po sajvi, a sajva se ne šali. Sajva prijatelju može iznenada da ti postavi pitanje — i treba joj odmah odgovoriti, pomislio je Anton i povio se, ali se pred njim nalazila Anka i ona je mogla da se osvrne, ispalo bi glupo.
Anka se osvrnula i upitala:
„A vi ste tiho kidnuli?” Anton je slegao ramenima.
„A ko to kida bučno?”
„A ja sam, čini mi se, ipak digla buku”, zabrinuto je rekla Anka. „Ispustila sam lavor — i najednom u hodniku koraci. To je sigurno bila Deva Kaća — ona je danas dežurna. Morala sam da skočim u rundelu sa cvećem. Šta misliš, Toška, kakvo to cveće raste u toj rundeli?”