Оригинал: Lem Stanisław

SOLARIS

У деветнаест часова бродског времена сишао сам, пролазећи поред оних што су стајали покрај бункера, металним лествама у унутрашњост капсуле. У њој је било управо толико места да се могу дићи лактови. Након прикључења спојнице с водом који је вирио из зида скафандер се надувао и отад нисам могао да начиним ни најмањи покрет. Стајао сам — или, тачније, висио — у ваздушној постељи, потпуно сједињен с металном кором.

Дигавши очи, угледах кроз обло стакло зидове бункера и, нешто више, нагнуто над њим Модарово лице. Одмах је нестало и изгубило се у мраку, јер је одозго спуштен тешки заштитни затварач. Чуо сам осам пута поновљен фијук електричних мотора који су притезали завртње. Затим — шиштање ваздуха пуштаног у амортизаторе. Очи су ми се привикавале на мрак. Већ сам разазнавао бледозелену контуру једине казаљке.

«Спреман, Келвине?» разлеже се у слушалицама.

«Спреман, Модаре», одговорих.

«Ништа не брини. Станица ће те прихватити», рече. «Срећан пут!»

Пре но што стигох да одговорим, нешто шкрипну на врху и капсула се затресе. Нехотице напрегнух мишиће, али ништа се више не деси.

«Када је старт?» упитах, и зачух шум као да се зрнца најситнијег песка сипају на мембрану.

«Већ летиш, Келвине. У здрављу!» одговори ми изблиза Модаров глас. Пре но што могох да поверујем, пред лицем ми се отвори широка пукотина, кроз коју угледах звезде. Узалуд сам се трудио да пронађем алфу Водолије, према којој је летео Прометеј. Небо ове стране Галаксије ништа ми није говорило, нисам познавао ниједно сазвежђе, у уском прозорчићу стајала је само искричава прашина.