Чекао сам када ће прва звезда почети да се издваја. Не дочеках то. Почеше само да слабе и да нестају, расплињавајући се у заруделој подлози. Схватих да сам већ у горњим слојевима атмосфере. Укрућен, омотан пнеуматичним јастуцима, могао сам да гледам само пред себе. Још није било хоризонта. Летео сам и летео, уопште то не осећајући, само је полако, подмукло, врућина почела да ми обавија тело. Напољу се пробудило тихо, продорно цврчање, као да метал прелази преко мокрог стакла. Да није бројки што су искакале у отвору маркера, не бих биосвестан наглости пада. Звезда више није било. Прозорчић је сада испуњавала риђа светлост. Чуо сам тешко ударање сопственог била, лице ми је горело, на врату сам осећао хладан дах климатизатора; жалио сам што нисам успео да видим Прометеја — мора да је био већ изван домета видљивости када је аутоматски уређај отворио прозорчић.

Бокс је задрхтао једном, други пут, несносно почео да вибрира, то тресење се пробило кроз све изолационе навлаке, кроз ваздушне јастуке и продрло у дубину мога тела светлозелена површина маркера се помутила. Гледао сам на то без страха. Нисам долетео из толике даљине да бих погинуо на циљу.

«Станица Соларис», повиках. «Станица Соларис, Станица Соларис! Учините нешто. Чини ми се да губим стабилизацију. Станица Соларис, овде долазник. Пријем.»

И опет пропустих важан тренутак појављивања планете. Распрострла се огромна, пљосната; по размерама праменова на њеној површини могао сам разабрати да сам још далеко». У ствари — високо, јер сам већ прошао кроз ону неухватљиву границу, на којој удаљеност од небеског тела постаје висина. Падао сам. Стално падао. Сада сам то осећао, чак и када бих затворио очи. Но отворих их одмах, јер сам хтео што више да видим.

Сачеках неколико десетина секунди тишине и понових позив. И овога пута не добих одговор. У слушалицама се понављало праскање атмосферских пражњења. Њихова позадина беше шум, тако дубок и низак, као да представљаше глас саме планете. Наранџасто небо у отвору превуче се белином.