Отвореном руком ударих се лако по лицу и полако пођох у радио-станицу. Кад притиснух кваку, зачух оштар глас:
«Ко је?»
«Ја сам, Келвин.»
Седео је за сточићем међу гомилом алуминијумских кутија и сталка отпремника и јео месни концентрат непосредно из конзерве. Не знам зашто је за становање одабрао радио-станицу. Стајао сам глупо крај врата, загледан у његове вилице које су одмерено жвакале, и одједном осетих колико сам гладан. Приђох полицама, изабрах из гомиле тањира један најмање прашњав и седох наспрам њега. Неко време јели смо ћутке, затим Снаут устаде, извади из зидног ормана термос и нали свакоме по једну чашу врелог буљона. Стављајући термос на под, јер на столу није било места, упита:
«Видео си Сарторијуса?»
«Нисам. Где је он?»
«Горе.»
Горе је била лабораторија. Јели смо даље ћутке, све док лим не зазвеча у испражњеној конзерви. У радио-станици је владала ноћ. Прозор је био чврсто затворен споља, под таваницом су гореле четири округле луминисцентне жаруље. Њихове сенке трепериле су на пластичној површини отпремника.
Натегнута кожа на Снаутовим јабучним костима била је прошарана црвеним жилицама. Сада је имао на себи црн, простран, изношен џемпер.
«Шта ти је?» упита.
«Ништа. Шта би ми било?»
«Ознојио си се.»
Обрисах руком чело. Заиста био сам сав знојав; мора да је то била реакција после претходног потреса. Снаут ме је испитивачки посматрао. Да ли да му кажем? Више бих волео да он сам буде према мени поверљивији. Ко је овде играо против кога и на какав несхватљив начин?
«Вруће је», рекох. «Мислио сам да климатизација овде код вас боље ради.»
«Отприлике за један час ће се изједначити. А уверен си да је то само због врућине?» диже поглед на мене. Предано сам жвакао као да то не видим.
«Шта намераваш да радиш?» упита најзад, кад завршисмо с јелом.