Приближавао сам се округлој просторији од које су се рачвали ходници, попут старих жбица на точковима, кад пролазећи поред неког тесног, споредног пролаза што је водио, чини ми се, у купатила, угледах велику, нејасну појаву која се готово стапала с полумраком.
Застадох као укопан. Из дубине овог огранка ишла је без журбе, паткастим ходом, огромна црнкиња. Угледах сјај њених беоњача и готово истовремено зачух меко, босо тапкање њених стопала. Није носила ништа на себи сем жуткасто-сјајне сукњице, која као да беше исплетена од сламе. Имала је огромне, отромбољене груди, а црне руке беху јој крупне као ноге нормалног човека; прошла је поред мене, чак и не погледавши на моју страну — на раздаљини од једног метра — и отишла даље, њишући слонастим бедрима, слична оним стереотипним статуама из епохе каменог доба какве се понекад виђају у антрополошким музејима. Тамо где је ходник скретао, окренула се постранце и нестала у вратима Гибаријанова кабинета. Кад их је отварала, застала је за трен у јачем снопу светлости која је горела у соби. Врата се тихо затворише и ја остах сам. Десном руком ухватих за шаку леве и стиснух је свом снагом, да ми кости просто запуцкеташе. Сав ван себе осврнух се по околини. Шта се десило? Ста је то било? Нагло, као да ме је неко ударио, сетих се Снаутова упозорења. Шта је то требало да значи? Ко је била ова дивовска Афродита? Откуда се створила? Учиних један, само један корак према Гибаријановој кабини и зауставих се. Знао сам чак и превише добро да нећу тамо ући. Удисао сам ваздух раширеним ноздрвама. Нешто није било у реду, нешто је било како не треба — ах! Нехотице сам очекивао изразит, одуран задах њеног зноја, али чак и кад је пролазила корак испред мене ништа нисам осетио.
Не знам колико сам дуго стајао ослоњен о хладни метал зида.