«У хладњачи», одговори одмах. «Пренели смо га одмах јутрос… због врућине.»

«Где си га нашао?»

«У орману.»

«У орману? Већ мртвог?»

«Срце му је још радило, али није дисао. Била је то агонија.»

«Покушавао си да га спасеш?»

«Нисам.»

«Зашто?»

Поколеба се.

«Нисам стигао. Умро је пре но што сам га положио на кревет.»

«Стајао је у орману? Међу оним комбинезонима?»

«Да.»

Снаут приђе малом писаћем столу у углу и диже папир који је лежао на њему. Стави га пред мене.

«Написао сам провизорни записник», рече. «Чак је и добро што си прегледао собу. Узрок смрти… ињекција смртоносне дозе перностала. Имаш то написано…» Прелетих очима преко кратког текста.

«Самоубиство…» понових тихо. «А узрок?…»

«Растројеност… депресија… како ли то да се назове. Разумеш се у то боље од мене.»

«Разумем се само у оно што видим», одговорих и погледах му у очи одоздо, јер је стајао изнад мене.

«Шта хоћеш тиме да кажеш?» упита мирно.

«Убризгао је себи перностал и сакрио се у орман, је ли тако? Ако је било тако, то није депресија, није никаква растројеност, него оштра психоза. Параноја… Сигурно му се чинило да нешто види…» говорио сам све спорије, гледајући му у очи. Снаут се одмаче до радио-пулта и поново поче да притиска контакте.

«Овде је твој потпис», проговорих после краћег ћутања. «А Сарторијус?»

«Он је у лабораторији. Већ сам ти рекао. Не показује се: претпостављам да…»

«Да шта?»

«Да се закључао.»

«Закључао се? Ах. Закључао се. Можда се забарикадирао?»

«Можда.»

«Снауте…» рекох. «На Станици има неког.»

«Видео си?!»

Гледао ме је нагнувши се изнад мене.

«Опоменуо си ме. Пред ким? Је ли то халуцинација?»

«Шта си видео?»

«Је ли то човек, а?»

Ћутао је.