«Та особа је реална», рекох тихо, готово шапатом, као да му саопштавам тајну коју би неко могао да чује. «А? Могуће ју је… дотаћи. Могуће ју је… ранити… последњи пут си је видео данас.»
«Откуд знаш?!»
Није се осврнуо. Стајао је сасвим поред зида, додирујући га грудима, и изгледало је да су га моје речи погодиле.
«Непосредно пред моје атерирање… Кратко време пре тога?…»
Грчио се као да сам га ударио. Угледах његове избезумљене очи.
«Ти?!» прокркља. «Ко сиТИ!?»
Изгледало је као да ће се бацити на мене. То нисам очекивао. Ситуација се изокренула унатрашке. Није веровао да сам онај који кажем да јесам. Шта је то требало да значи? Гледао ме је крајње пренеражено. Је ли то већ било лудило? Отрованост? Све је почињало да бива могуће. Али видео сам је — то страшило, те према томе и ја сам… такође?…
«Ко је то био?» упитах. Те речи га умирише. Једно време гледао ме је испитивачки, као да ми још не верује. Већ сам знао да је то погрешан потез и да ми неће одговорити, знао сам још пре но што је отворио уста.
Сео је полако у фотељу и стиснуо главу рукама.
«Шта се овде дешава…» рече тихо. «Бунило…»
«Ко је то био?» упитах још једном.
«Ако не знаш…» промумла.
«Шта онда?»
«Онда ништа.»
«Снауте», рекох, «довољно смо далеко од куће. Играјмо отвореним картама. Све је ионако запетљано.»
«Шта би хтео?»
«Да ми кажеш кога си видео?»
«А ти?…» добаци сумњичаво.
«Губиш главу. Казаћу ти и ти кажи мени. Можеш бити спокојан, нећу те сматрати лудим, јер знам…»
«Лудим?! За име бога!» покуша да се насмеје. «Човече, па ти ништа, баш ништа… Та то би био спас. Да је он барем за часак поверовао да је у питању лудило, не би то учинио, био бижив…» «Значи, оно што си написао у записнику о растројености обична је лаж?»
«Наравно!»
«Зашто ниси написао истину?»
«Зашто?…» понови.
Завлада ћутање.