Ноге су ми се тресле; погледах око себе на све стране. Завлада тишина. Седох на ниску прозорску даску од пластичне масе. Седео сам тако можда четврт часа, не знам да ли чекајући на нешто, или једноставно тако доведен до крајности, да нисам имао воље чак ни да устанем. Глава ми је просто пуцала. Негде, високо, зачух отегнуту шкрипу и истовремено се околина расветли.
С мога места видео сам само део кружног ходника, који је опасивао лабораторију. Налазила се на самом врху Станице, одмах испод штита горњег оклопа, због чега су спољни зидови били удубљени и коси, са прозорима смештеним на сваких неколико метара, као пушкарнице; капци који их затварају споља управо су се дизали увис, плави дан се ближио крају. Кроз дебела стакла груну заслепљујући блесак. Сваки никлени опшивак, свака брава почеше да букте као мала сунца. Врата лабораторије — ова велика плоча од храпавог стакла — зажарише се као отвор ложишта. Гледао сам на своје руке сложене на коленима, посивеле на овој аветињској светлости. У десној сам држао гасни пиштољ, појма нисам имао када ни како сам га извадио из футроле. Вратих га поново у њу. Већ сам знао да ми неће помоћи чак ни бацач ватре, јер шта бих с њим могао да учиним? Да развалим врата? Да се пробијем у лабораторију?
Устадох. Пропадајући у океан, сунчани диск, налик на водоничну експлозију, посла за мном усправан свежањ праменова, готово материјалних; када ме погодише у образ (управо сам силазио низ степенице), било је то као прибијање треперавог печата.
На половини степеница предомислих се и вратих се горе. Обиђох лабораторију свуд унаоколо. Као што рекох, била је окружена ходником; прешавши неких стотинак корака нађох се на другој страни, наспрам потпуно истоветних стаклених врата.