«Научник?»

«Рецимо. Какве то има везе?…»

«Помислио сам да сте криминалистички чиновник. Или полицајац. Сада је два и четрдесет, а ви уместо да се трудите да уђете у послове који се обављају на Станици, што би најзад било разумљиво, поред овог бруталног покушаја да продрете у лабораторију, испитујете ме као да сам у најмању руку ја сумњив.»

«Ви јесте сумњиви, докторе Сарторијусе!» рекох пригушеним гласом. Хтео сам по сваку цену да га погодим, зато добацих бесно: «И ви то одлично знате!»

«Ако не повучете своју изјаву и не извините ми се, послаћу жалбу протов вас у радио-извештају, Келвине!»

«За шта имам да вам се извињавам? Зато што уместо да ме примите, уместо поштено да ме упутите у оно што се овде дешава, ви се закључавате и барикадирате у лабораторији?! Јесте ли већ потпуно изгубили разум?! Шта сте ви у ствари — научник или бедна кукавица?! Реците? Можете ли да ми одговорите?!» Сам не знам шта сам викао, а он није чак ни трепнуо. Низ бледу кожу пуну пора клизиле су му грашке зноја. Одједном схватих: уопште ме није слушао! Обе руке сакрио је иза себе, свом снагом је придржавао њима врата која се лако затресоше, као да их је неко гурао с друге стране.

«Сада… идите…» промуца одједном чудним, пискавим гласом. «За име бога… идите! Идите доле, а ја ћу доћи! Доћи ћу! Учинићу све што год желите, али молим вас идите одавде!»

Таква је мука била у његовом гласу да, потпуно запањен, дигох махинално руку у жељи да му помогнем у придржавању тих врата, јер се он најочевидније борио, али он тада ужасно крикну, као да сам пошао на њега ножем, те почех да се повлачим унатраг, а он је стално викао у фалсету:

«Иди! Иди!» а час опет: «Враћам се! Одмах се враћам! Не, не!»

Одшкрину врата и баци се унутра, а мени се учини да на висини његових груди мигну нешто златасто, као неки сјајни диск; из лабораторије сад поче да допире глухо котрљање, завеса полете у страну, велика, висока сенка промаче преко стакленог екрана, застор се врати на своје место и ништа се више није могло видети.