„Зашто, чика-Гриша?“ упита. „Зашто? Не треба.“

„Мислиш да не треба?“ замишљено упита Дауге.

„Разуме се да не треба. Ничему не води, часна реч.“ Дауге га погледа искрвивши главу.

„Да можда не замишљаш“, љутито рече, „да сам се опустио због тога што нисам пошао са њима? Па шта, зар не могу да живим и без тих тајанствених бездана и простора? Извини, голубићу! Баш ме брига за сва та пространства! Али, ево шта: остао сам сам… Разумеш? Сам! Први пут у животу «сам»!“

Гриша се нелагодно осврну. Дебели странац их је посматрао. Дауге је говорио тихо, али се Гриши чинило да их чује цео хол.

„Зашто сам остао сам? Због чега? Зашто су баш мене… зашто баш ја морам да будем сам? Јер, ја нисам најстарији, имењаче. Михаило је старији, а и твој отац такође…“

„Чика Миша је такође кренуо на последњи лет“, збуњено напомену Гриша.

„Да“, сложио се Дауге. „Наш Миша је остарео… Но, одемо, попићемо нешто.“

Ушли су у бар. У бару није било никога, само је за столом крај прозора седела једна лепа жена. Седела је над празном чашом наслонивши подбрадак на испреплетене прсте и кроз прозор гледала на бетонску писту аеродрома.

Дауге се одједном заустави и тешко наслони на најближи сточић. Није је видео двадесет година, али је одмах препознао. Грло му се осушило и стегло.

„Шта вам је, чика-Гриша?“ узнемирено га упита Биков млађи.

Дауге се исправи.

„Ово је моја жена“, мирно рече. „Идемо.“

Каква сад још жена, са страхом помисли Гриша.

„Можда ће бити боље да вас причекам у колима“, упита.

„Глупости, глупости“, рече Дауге. „Да јој приђемо.“

Приђоше сточићу крај прозора.

„Здраво, Маша“, рече Дауге.

Жена подиже главу. Очи јој се раширише. Лагано се завали на наслон столице.

„Ти… ниси одлетео?“ рече она.

„Нисам.“

„Поћи ћеш касније?“

„Не. Остајем овде.“