Наставила је да га посматра широко отворених очију. Трепавице су јој биле јако нашминкане. Под очима се видела мрежа борица. А кожа на њеном, некада глатком, врату била је опуштена.

„Шта то значи — остајеш?“ неповерљиво га упита. Он се ухвати за наслон столице.

„Можемо ли да седнемо?“ упита. „Ово је Гриша Биков. Син Бикова.“

Тада се она насмеши Гриши оним навикнутим, обећавајућим, заносним осмехом, који је Дауге толико мрзео.

„Драго ми је“, рече. „Седите, момци.“

Гриша и Дауге седоше.

„Ја сам Марија Сергејевна“, рече она разгледајући Гришу. „Ја сам сестра Владимлра Сергејевича Јурковског.“

Гриша спусти очи и наклони се.

„Познајем вашег оца“, наставила је. Престала је да се смешка. „Ја сам му обавезна за много шта, Григорије… Алексејевичу…“

Гриша је ћутао. Осећао се нелагодно. Ништа није схватао. Дауге рече напрегнутим гласом:

„Шта ћеш да пијеш, Маша?“

„Џејм“, одговори она, осмехујући се својим заносним осмејком.

„То је сигурно јако?“ упита Дауге. „Уосталом, свеједно. Гриша, молим те, донеси два џејма.“

Посматрао је. Гледао је њене глатке, поцрнеле руке, разголићена, такође поцрнела рамена, лаку, светлу хаљину са једва нешто дубљим изрезом него што је волео. Она се одлично сачувала за своје године, а коса јој је била иста као и некада — бронзане боје, без иједне седе длаке; тешка, дуга, била је уплетена у кику и завијена у пунђу какву више нико не носи. Насмешио се, лагано откопчао мантил и скинуо топли шлем са главе.

Њено лице се тргло кад је угледала његову голу главу са ретком седом косом крај ушију. Он се на то поново насмешио.

„Но, као што видиш, сусрели смо се“, рекао је. „А шта ћеш ти овде? Чекаш некога?“

„Не“, одговори она. „Никога не чекам.“ Погледала је кроз прозор, и он је наједном схватио. „Испраћала си“, тихо је рекао.

Климнула је главом.

„Кога? Није могуће — нас?“