То треба осетити. Рекао је:

„Они такође хоће да проживе свој живот онако како то желе. А ви хоћете две различите ствари.“

Реско му се успротивила:

„А шта ако сам у праву ја?“

„Не“, рече Дауге. „У праву су они. Они не поставијају питање «зашто»?“

„А можда они једноставно нису у стању да широко мисле?“

Дауге се осмехну. Шта ти знаш о ширини мисии, помисли он.

„Ти пијеш хладну воду кад је врућина“, рече он стрпљиво, „и не питаш «зашто».

Једноставно пијеш, и осећаш се добро…“

Прекинула га је:

„Да, мени је добро. И дајте ми да пијем моју хладну воду, а они нека пију своју!“

„Нека“, мирно се сложи Дауге. Он са чуђењем и радошћу осети да његова неподношљива туга лагано нестаје. „Ми и нисмо говорили о томе. Тебе интересује ко је у праву. Добро. Човек — он више није животиња. Природа му је дала разум.

А разум неизбежно мора да се развија. А ти гасиш, уништаваш у себи разум.

Намерно га уништаваш. Ти си томе посветиила цео свој живот. А постоји још много људи на Планети који уништавају свој разум. Они се зову малограђани.“

„Хвала.“

„Нисам хтео да те увредим“, рече Дауге. „Али, мени се учинило да ти хоћеш да вређаш нас. Ширина погледа… Какву ви можете имати ширину погледа?“

Испила је до краја своју чашу.

„Ти данас лепо говориш“, приметила је злобно се смешкајући. „Све тако дивно објашњаваш. Буди онда добар, па ми, молим те, објасни још једну ствар. Цео живот си радио. Цео живот си развијао свој разум, прелетао си преко обичних земаљских задовољстава.“

„Никад нисам прескакао преко обичних овоземаљских задовољстава“, рече Дауге.

„Ја сам чак био и дангуба.“

„Нећемо се свађати“, рече она. „По моме мишљењу, прелетао си. А ја сам целог живота уништавала свој разум. Ја сам се целог живота бавила тиме што сам гајила своје инстинкте. А ко је од нас сада срећнији?“