
Сав смисао живота је у раду. Сви стално нешто траже, нешто граде. Зашто? Ја схватам, то је све било потребно раније, кад ничега није било довољно. Кад је то била економска борба. Кад је још требало доказивати да ми можемо да радимо не само исто већ и боље од њих. Доказали смо. А борба се наставила. Некаква потајна, невидљива. Ја је не схватам. Можда ти то схваташ, Григорије?“
„Схватам“, рече Дауге.
„Ти си увек све схватао. Ти си увек схватао свет у коме живиш. И ти, и Волођа, и тај досадни Биков. Понекад мислим да сте сви ви јако ограничени људи. Ви једноставно нисте у стању да поставите питање «зашто»?“ Поново је попила неколико гутљаја. „Знаш, недавно сам се упознала с једним учитељем из школе.
Он учи децу страшним стварима. Он их учи да је много интересантније радити него забављати се. И — деца му верују. Да ли схваташ? Па то је страшно! Ја сам разговарала са његовим ученицима. Учинило ми се да ме они презиру. Зашто? Због тога што хоћу да проживим свој једини живот онако како ја то хоћу? Због тога што желим да уживам у стварима које волим?“
Дауге је одлично замислио тај разговор Марије Јурковске с петнаестогодишњим дечацима и девојчицама из рејонске школе. Како да то схватиш, помислио је. Како можеш да схватиш, мислио је он, како недељама и месецима удараш главом о зид, исписујеш гомиле папира и десетине километара прелазиш по кабинету или пустињи и стално ти се при томе чини да решења нема, и да си ти обичан глупи црв, и ти чак више не верујеш да то мора тако, а онда наступа онај диван тренутак кад на крају откриваш капијицу у зиду, и још један зид остаје за тобом, и ти си поново бог, и васиона ти је поново на длану. Уосталом, то чак не мора ни да се схвати.
