Тешко је бити бог / А. Стругацки, Б. Стругацки;

Прев. М. Цолић.

Београд, 1977.

Лежиште Анкиног самострела било је начињено од црне пластике, а тетива је била од хромираног челика и затезала се једним, јединим покретом ручице која се нечујно покретала. Антон, новотарије није признавао: он је имао добро старо борбено оружје у стилу маршала Тоца, краља Пица Првог, оковано потамнелим бакром са точкићем, на који се намотавала тетива од волујских жила. Што се тиче Пашке, он је понео пнеуматски карабин. Он је сматрао да су самострели детињство човечанства, пошто је био лењ и неспособан да било шта сам начини.

Пристали су уз северну обалу, где је из жуте пешчане стрмине штрчало изукрштано корење као стрела правих јела. Анка је бацила весло и осврнула се. Сунце се већ било дигло над шумом, и све је било плаво, зелено и жуто плавичаста измаглица над језером, тамнозелене јеле и жута обала на другој страни. И небо је над свим тим било прозрачно, беличасто плаво.

„Ничега тамо нема”, рекао је Пашка.

Седели су, нагавши се преко ивице чамца и гледали у воду.

„Огромна штука”, сигурним гласом рекао је Антон.

„Са оволиким перајима?” упитао је Пашка.

Антон је оћутао. Анка је такође бацила поглед у воду, али је тамо угледала само сопствени одраз.

„Ех, када би смо могли сада да се окупамо”, рекао је Пашка, спуштајући руку до лакта у воду. „Хладна је”, рекао је.

Антон је прешао на прамац и искочио на обалу. Чамац је почео да се њише. Антон се ухватио за ивицу чамца и упитно погледао Пашку. Тада је Пашка устао, ставивши весло на врат као обрамицу, и извијајући доњи део тела, почео да пева: