Антон је ћутке повукао чамац.
„Ехеј!” повикао је Пашка, хватајући се за ивицу.
„Зашто то препечених?” упитала је Анка.
„Не знам”, одговорио је Пашка. Изашли су из чамца.
„А није лоше? Јата препечених ајкула!”
Одвукли су чамац на обалу. Ноге су пропадале у влажан песак, који је био прекривен сасушеним јеловим иглицама и шишаркама. Чамац је био тежак и клизав, али су ипак успели да га извуку из воде до саме крме и тада су стали, тешко дашћући.
„Ногу сам пригњечио”, рекао је Пашка и почео да поправља црвени повез на глави. Пажљиво га је намештао, како би му се чвор нашао тачно над десним уветом, као у носатих ируканских пирата. „Живот нам се не мили, о-хај!” изјавио је.
Анка је усредсређено сисала прст.
„Трн?” упитао је Антон.
„Не, одрала сам га. Неко од вас има праве канџе…”
„Но, но, покажи?”
Показала је.
„Да”, рекао је Антон. „Права озледа. Но, шта да радимо?”
„На раме и поред обале”, предложио је Пашка.
„Па онда није требало ни да излазимо из чамаца”, рекао је Антон.
„Чамцем и кокошка може”, објаснио је Пашка. „А обалом: трска — то ти је број један, стрмине — два, вирови — три. Да. Пуни млади. Има и сомова.”
„Јата печених сомова”, рекао је Антон.
„А ти, јеси ли икада гњурао у вир?”
„Но, јесам.”
„Нисам видео. Некако нисам имао прилике да то видим.”
„Има пуно тога што још ниси видео.”
Анка је окренула леђа, дигла самострел и опалила у бор удаљен од њих једно двадесетак корачаји. Кора је почела да се осипа.
„Није лоше”, рекао је Пашка и тог истог часа опалио из карабина. Нишанио је у Анкину стрелу, али је промашио. „Нисам зауставио дисање”, објаснио је.
„А да си га зауставио?” упитао је Антон. Гледао је Анку.