Анка је јаким покретом повукла полугу тетиве. Мишиће је имала изузетно развијене. Антон је са задовољством посматрао како се под препланулом кожом померила чврста кугла бицепса.

Пажљиво је нанишанила и опалила још једном. Друга стрела се са треском забила у дебло нешто мало испод прве.

„Бадава то радимо”, рекла је Анка, спуштајући свој самострел.

„Шта?” упитао је Антон.

„Дрвеће уништавамо, ето шта је. Један клиња је јуче пуцао у дрво из лука, а, ја сам га натерала да зубима ишчупа стрелу.”

„Пашка”, рекао је Антон, „могао би да отрчиш, зуби су ти одлични.”

„А зуби су ми на раздељак”, одговорио је Пашка.

„Нека буде”, рекла је Анка. „Хајде да нешто радимо.”

„Не вере ми се нешто по тим урвинама”, рекао је Антон.

„Ни мени. Идемо право.”

„Где то?” упитао је Пашка.

„Где нас очи воде.”

„Но?” рекао је Антон.

„Значи, у сајву”, рекао је Пашка. „Тошка, хајдемо на Заборављени Булевар. Сећаш ли се?”

„Како да не!”

„Знаш, Ањечка…” почео је Пашка.

„Ја ти нисам никаква тамо Ањечка”, реско му је одговорила Анка. Није подносила да јој се обраћају другачије него са Анка.

Антон је то добро запамтио. Брзо је рекао:

„Заборављени Булевар. По њему се нико више не вози. Нема га ни на мапи. И где води, то се уопште не зна.”

„А јесте ли били тамо?”

„Јесмо. Али нисмо успели да га истражимо.”

„Пут из ниоткуда и у никуда”, издекламовао је Пашка, дошавши себи.

„Одлично!” рекла је Анка. Очи су јој постале налик на црне прорезе. „Идемо. Хоћемо ли стићи до вечери?”

„Шта ти је! До поднева ћемо бити тамо.”

Кренули су нагоре урвином. На рубу урвине Пашка се осврнуо. Доле се налазило плаво језеро са жућкастим плићацима, чамац на песку и велики кругови који су се концентрично ширили на води мирној као уље крај обале — то је вероватно излетела из воде она штука.