Просвета, Београд, 1984

Превео Д. Стојиљковић

Зауставио сам аутомобил, изашао и скинуо тамне наочаре. Све је било онако како је причао Згут. Хотел је био једноспратан, жуте боје са зеленим, изнад трема падао је у очи тужан натпис: «Код погинулог алпинтсте». У високе порозне наносе снега с обе стране трема биле су пободене разнобојне скије — избројао сам седам пари, једне су биле са ципелама. С крова су висиле белкасте ребрасте леденице дебеле као рука. У крајњем десном прозору приземља помоли се нечије бледо лице, и тада се главна улазна врата отворише и на трему се појави ћелав, омален и плећат човек у риђем крзненом прслуку обученом преко блиставе кошуље од синтетике. Приде тешким, тромим кораком и застаде преда мном. Лице му је било црвено, грубих црта, а врат као у рвача тешке категорије. Није гледао у мене. Његов меланхолични поглед, пун тужног достојанства, био је устремљен некуд у страну. По свој прилици, био је то Алек Сневар лично, власник хотела, долине и Боциног Грлића.

«Тамо…» рече ми неприродно дубоким и муклим гласом. «Ено тамо се то догодило.» Испружи руку показујући правац. У руци је држао вадичеп. «На оном вису…»

Ја се окренух и, жмиркајући, погледах у сињу, стравично окомиту литицу, која је пресецала долину са запада, бледе језичке снега, зупчасти гребен, јасан, као нацртан на светлоплавој површини неба.

«Разлегао се карабин», истим оним муклим гласом настави власник хотела. «Летео је двеста метара по вертикали наниже, ка смрти, и није се имао за шта задржати на глаткој стени. Можда је викао.

Нико га није чуо. Можда се молио. чуо га је само Бог. Затим је доспео до литице и ми смо овде чули лавину, рику пробуђене звери, похлепну гладну рику, и земља је уздрхтала кад је треснуо на њу заједно са четрдесет две хиљаде тона кристаластог снега…»