«Због чега се тамо запутио?» упитах, посматрајући кобни бедем.

«Допустите ми да се вратим у прошлост», изусти власник, обори главу и стави песницу са вадичепом на проћелаво теме.

Све је било управо онако како је причао Згут. Једино се пас нигде није могао видети, али сам опазио мноштво његових подсетница на снегу крај трема и око скија. Уђох у кола и узех корпу са боцама.

«Имате поздрав од инспектора Згута», рекох и власник се истог часа врати из прошлости.

«То је човек достојан поштовања!» рече живахно и сасвим обичним гласом. «Како је он?»

«Добро» одговорих, предајући му котарицу.

«Видим да није заборавио вечери које је провео крај мог камина.»

«Он само о њима и говори», рекох и поново кренух према колима, али ме власник хотела ухвати за руку.

«Ни корак натраг!» рече строго. «За то ће се постарати Кајса. Кајса!» грмну као труба.

На трем излете пас — прекрасан бернардинац, бео са жутим пегама, снажна животиња велика као теле. Као што сам већ знао то је било све што је преостало од Погинулог Алпинисте, ако се не рачунају неке ситнице изложене у соби-музеју. Баш бих волео да видим како ће тај мужјак са женским именом истоваривати мој пртљаг, али ме власник одлучно поведе према кући.

Прошли смо кроз сумрачан хол где се осећао топао мирис угашеног камина и где су нејасно светлуцали лакирани, модерни, ниски сточићи, скренули смо у ходник налево и власник раменом гурну врата на чијој је таблици писало «Канцеларија». Посадио ме је у угодну столицу, котарица која је звецкала и клокотала обрела се у углу, и власник је раширио на столу гломазну главну књигу.

«Пре свега, дозволите да се представим», рече усредсређено гребући ноктима врх пера. «Алек Сневар, власник хотела и механичар. Ви сте, наравно, приметили ветрењаче на изласку из Боциног Грлића?»

«Ах, то су биле ветрењаче?»