И ја се представих. Врата се поново широм отворише, појави се власник с две дугуљасте путне корпе, а за њим један малени, замотан до очију човек, исто тако засут снегом и веома незадовољан.

«Проклете лопурде!» говорио је, хистерично се дерући. «Погодили смо се за петнаест. Јасно, по свој прилици, по седам и по круна по глави. Због чега двадесет? Какви врашки обичаји владају у овом градићу? Ја ћу га, нек га ђаво носи, одвући у полицију…»

«Господо, господо!» говорио им је власник. «Све су то тричарије… Молим вас овуда, налево… Господо!..»

Настављајући да виче о раскрвављеној њушци и о полицији, човечуљак је допустио да га увуку у канцеларију, а викинг Олаф рече басом: «Шкртац…» и стаде да се осврће с таквим изразом лица као да је очекивао да ће овде затећи мноштво људи који га дочекују.

«Ко је тај?» упитах.

«Не знам. Узели смо један такси. Другог није било.»

Он ућута, гледајући преко мог рамена. Обазрех се. Није ничег нарочитог тамо било. Само се њихала портијера која је заклањала улаз у ходник што је водио у салон са камином и собе Мозесових.

Сигурно због промаје.

4

Пред јутро се мећава стишала. Устао сам у зору док су у хотелу јаш спавали, изашао само у гаћицама на трем и, гракћући и цичећи, добро се истрљао свежим пахуљастим снегом, да бих неутралисао преостало дејство три чаше портоа. Сунце се једва помолило иза планинског гребена на истоку, и дугачка плава сенка хотела пружала се преко долине. Опазих да је трећи прозор здесна на првом спрату био широм отворен. Очигледно, неко је чак и ноћу желео да удише лековити планински ваздух.