«Не», успротиви се. «Стриц спава. Испустио је књигу на под и лежи отворених уста. И мени се из неког разлога учинило да је умро…»

«чашицу брендија, Брин?» рече власник пригушеним гласом. «чашица брендија ће добро доћи у оваквој ноћи, зар не, Брин?»

«Нећу», рече Брин и слеже раменима. «Хоћете ли још дуго седети овде?»

Нисам имао више снаге да слушам овај жалосни глас.

«До ђавола, Алек», рекох. «Јесте ли ви власник или нисте? Зар не можете наредити Кајси да проведе ноћ са овом јадном девојком?»

«Та замисао ми се допада», рече дете, оживевши. «Кајса је управо оно што је потребно. Кајса или нешто слично.»

У пометњи испразних чашу, а дете наједном испљуну дугачак течни испљувак у камин и баци за њим опушак.

«Аутомобил», рече оно прозуклим басом. «чујете ли?»

Власник устаде, узе крзнени прслук и упути се према излазу. Похитах за њим.

Напољу је беснела права мећава. Испред трема је стајао велики црни аутомобил, крај њега су, обасјана фаровима, два човека, махала рукама и свађала се.

«Двадесет круна!» викао је неко фалсетом. «Двадесет круна и ни гроша мање! Нек вас ђаво носи, шта је вама, зар нисте видели какав је пут?»

«Ма за двадесет круна ја ћу те купити заједно са твојом крнтијом!» сиктао је други, одговарајући.

Власник јурну са трема.

«Господо!» забруја његов снажан глас. «Све су то тричарије!»

«Двадесет круна! Ја се још морам и вратити!»

«Петнаест и ни гроша више! Уцењивач. Дај ми твој број, записаћу га!»

«Џимрија си ти квит посла! За петака би се удавио!»

Било ми је хладно и вратих се до камина. Ни пса, ни чеда овде није више било. То ме растужи.

Узех своју чашу и кренух у бифе. У ходнику застадох — врата се широм отворише и на прагу се појави крупан човек засут снегом, са кофером у руци. Он рече «бр-р-р», отресе се снажно и појави се плавокоси викинг. Његово румено лице било је мокро, на трепавицама су му као бело паперје стајале пахуљице. Приметивши ме, за часак се осмехну, показавши правилне, неговане зубе и рече пријатним баритоном: «Олаф Андварафорс. Можете ме звати једноставно Олаф!»