Поздравили су ме, као и обично, веома срдачно. Господин ди Барнстокр ми рече да сам добио достојног супарника, а глас госпође Мозес зазвони с крова попут сребрног звонцета да је господин Олаф прекрасан, као отелотворени бог. То ме пецну, и нисам оклевао да од себе направим будалу.

Када ми чедо, које је данас, ван сумње, било момак, некакав дивљи анђео без манира и без морала, предложи трку на скијама иза мотоцикла, изазвах судбину и викинга и први прихватих крај ужета.

Пре десетак година сам се бавио том врстом спорта, међутим тада светска индустрија очигледно није још производила Букефале, а и лично сам био снажнији. Укратко, после три минута поново се обрех испред трема, а израз лица ми је, вероватно, био јадан, јер госпођа Мозес упита да ли ме треба истрљати, господин Мозес ме гунђајући посаветова да треба смрвити у прах овог рђу од спортисте, а власник, који се у трен ока створи доле, брижно ме ухвати испод мишке и поче наговарати да одмах попијем чудотворну траварицу, специјалитет куће — «ароматичан, жесток, који умирује бол и враћа душевну равнотежу». Господин Симоне је подругљиво плакао и подврискивао с врха телефонског стуба, господин ди Барнстокр, извињавајући се, приносио је срцу шаку са раширеним прстима, а заступник Хинкус који пристиже одважно се пробијајући и вртећи главом, запиткивао је све редом, има ли много прелома и «куда су га однели».

Док су ме отресали од снега, опипавали, масирали, трљали ми лице, извлачили снег испод оковратника и тражили моју кацигу, крај ужета прихвати Олаф Андварафорс, и тада ме напустише, да би уживали у новом призору — заиста веома ефектном. Напуштен и заборављен од свих, ја сам и даље доводио себе у ред, а превртљива гомила одушевљено је поздрављала новог идола. Али срећи је, ето, свеједно ко сте ви — плавокоси бог снега или полицијски чиновник у годинама. На врхунцу тријумфа, кад се викинг већ обрео крај трема, сликовито се ослонивши на штапове и шаљући заносне осмехе госпођи Мозес, срећа је мало окренула свој крилати точак.