У бифеу, уз прилично тешкоћа, дознах од Кајсе да туш у хотелу ради једино у приземљу, и похитах по чисто рубље и убрус. Али, ма колико да сам журио, ипак сам закаснио. Туш је већ био заузет, а иза врата се чуо пљусак млазева и неразговетно певање. Испред врата је стајао Симоне, исто тако с убрусом преко рамена. Стао сам иза њега, а иза мене се већ нацртао господин ди Барнстокр. Запалили смо. Симоне је, гушећи се од смеха, окрећући се и лево и десно, почео да прича анегдоту о нежењи који се уселио код удовице с трима кћерима. Али тада, на срећу, у хол уђе госпођа Мозес, која нас упита да није пролазио овуда господин Мозес, њен супруг и господар. Господин ди Барнстокр галантно одговори да, авај, није. Симоне, облизавши усне, упре у господу Мозес чежњив поглед, а ја пажљиво ослушнух глас који је допирао из купатила с тушем, и рекох да претпосављам да се господин Мозес тамо налази. Госпођа Мозес дочека ову претпоставку с очигледном неверицом.
Она се осмехну, заврте главом и исприча нам како они имају у вили у Ри де Шанол два купатила — једно златно, а друго платинско, и пошто ми нисмо знали шта да јој одговоримо на то, она изјави да ће поћи да потражи господина Мозеса на другом мосту. Симоне се одмах понуди да је отпрати, а ја и ди Барнстокр остадосмо сами. Ди Барнстокр се, спустивши глас, заинтересова да ли сам видео немилу сцену која се збила између бернардинца Леља и господина Андварафорса. Приуштих себи мало задовољство и одговорих да нисам видео. Тада ми ди Барнстокр описа ову сцену са свим појединостима и, кад престах да тапшем рукама и снуждено да цокћем језиком, тужно додаде да је наш врли власник сасвим распустио свог пса, јер се колико прекјуче бернардинац исто тако понео у гаражи и према госпођи Мозес.