За тренутак ми се у машти привиде утвара скелета која певуши песмице под топлим млазевима и пере се испод мишке. Разљутих се и гурнух врата. И наравно, врата се отворише. И наравно, у купатилу с тушем није било никог. Шумела је до краја отворена врућа вода, куљала је пара, на вешалици је висила позната блуза од непромочивог платна Погинулог Алпинисте, а на храстовој клупи испод ње крчао је и пиштао стари транзистор.

«Ке диабл!» узвикну ди Барнстокр. «Власниче хотела! Дођите овамо!»

Подиже се граја. Трескајући тешким цокулама дотрча власник. Појави се, као да је из земље изникао, Симоне. Наже се преко ограде чедо с опушком, који му се прилепио за доњу усну. Из хола бојажљиво провири Хинкус.

«То је невероватно!» узбуђено рече ди Барнстокр. «Ми стојимо овде и чекамо најмање четврт сата, зар не, инспекторе?»

«А на мојој постељи је опет неко лежао», јави одозго чедо. «И убрус је влажан.»

У Симонеовим очима поигравало је ђаволско весеље.

«Господо, господо…» заустави власник умирујући све покретима руку. Он провири у купатило с тушем и најпре затвори воду. Затим скиде са вешалице блузу, узе транзистор и окрете се према нама.

Лице му је било ликујуће. «Господо!» рече пригушеним гласом. «Ја могу само да потврдим чињенице. Ово је његов транзистор, господо. И ово је његова блуза.»

«А, заправо, чија…» мирно отпоче Олаф.

«Његова. Погинулог.»

«Хтео сам да упитам, на кога је ред?» као и раније, спокојно, рече Олаф.

Ја ћутке одгурнух власника, уђох у купатило с тушем и затворих за собом врата. Када сам већ скинуо са себе одећу, схватих да ја, заправо, нисам био на реду већ Симоне, али не осетих никакву грижу савести. То је његово масло, помислих срдито. Нека сада чека. Корифеј националне науке. Колико је воде узалуд утрошено… Не, та спадала треба ухватити. И казнити. Показаћу вам како се са мном тера шега…

Кад изађох из купатила с тушем, присутни у холу су и даље расправљали о оном што се догодило.