Поново затапшах рукама и зацоктах језиком, овог пута потпуно искрено, али нам се тада придружи Хинкус, који сместа поче да негодује због тога што двоструко гуле, а ради само један туш. Господин ди Барнстокр га умири: извуче му из убруса два лилихипа са петлићима. Хинкус намах заћута и чак се, јадник, промени у лицу. Узе петлиће, стрпа их у уста и упре поглед у великог мађионичара престрашено и неповерљиво. Господин ди Барнстокр, веома задовољан изазваним ефектом, поче да нас забавља множењем и дељењем у мислима вишецифрених бројева.

А из туша су једнако шумели млазеви, и само је певање престало, уступивши место неразговетном мрмљању. Са првог спрата, тешко корачајући, сиђоше држећи се под руку господин Мозес и идол дана Олаф кога је осрамотио пас. Пошто сиђоше, растадоше се. Господин Мозес, срчући у ходу, однесе своју чашу код себе иза портијере, а викинг, не рекавши ни речи, стаде у наш ред.

Погледах на сат. чекали смо више од десет минута.

Треснуше улазна врата. Поред нас, не застајући, пројури на спрат нечујним скоковима чедо, оставивши за собом мирисе бензина, зноја и парфема. И тада до моје свести допре да се из кухиње чују гласови власника и Кајсе, и некаква чудна слутња ме први пут обузе. Неодлучно упрех поглед у врата купатила с тушем.

«Одавно стојите?» заинтересова се Олаф.

«Да, прилично дуго», огласи се ди Барнстокр.

Хинкус изненада промрмља нешто неразговетно и, гурнувши Олафа раменом, одјури у хол.

«чујте», рекох. «Да ли је неко јутрос допутовао?»

«Само ова господа», одговори ди Барнстокр. «Господин Андварафорс и господин… о-о… ето, онај мали господин који само што оде…»

«Ми смо синоћ допутовали», исправи га Олаф.

Ја сам и сам знао када су они допутовали.