«Какве?» Горео сам од жеље да схватим.

«Мокре. Тако и иду по целом ходнику. А уобичајили су да ме зову телефоном. час из једне собе, час из друге. Дођем, а тамо нема никог.»

«Па добро», рекох уздахнувши. «Не схватам те, Кајса. И није потребно. Боље да се истуширам.»

Пригњечих пикавац у беспрекорно чистој пепељари и одох у спаваћу собу по рубље. Тамо сам поређао на сточићу крај узглавља хрпицу књига, помисливши узгред да сам их узалуд вукао, скидох ципеле, гурнух ноге у папуче и, узевши фротир, кренух да се истуширам. Кајса је већ отишла, пепељара на столу је поново сијала блиставо чиста. У ходнику није било никог, однекуд је допирало куцкање билијарских лопти — сигурно се разонођивало потиштено спадало на психолошкој основи. Како му је…

Симоне, биће.

Пронађох врата купатила с тушевима на степенишном одморишту, али се испостави да су затворена. Неко време сам стајао неодлучно, опрезно обрћући кваку од пластичне масе. Неко полако, тешким кораком прође ходником. Могу, наравно, сићи у купатило с тушевима у приземљу, помислих. А и не морам сићи. Могу се најпре скијати. Одсутно упрех поглед у дрвене степенице које су водиле, очигледно, на кров. Или, на пример, попети се на кров и уживати у видику. Кажу да су овде неописиво лепи изласци и заласци сунца. А ипак је свињарија што је туш затворен. Или је тамо неко засео?

Ма не, тихо је… Ја још једном цимнух кваку. Па, добро. Нека иде с милим Богом тај туш. Има времена. Окренух се и пођох у своју собу.

Нешто се променило у мојој соби, одмах сам то осетио. У трену схватих: осећао се мирис дувана за лулу, управо као у соби-музеју. Истог часа бацих поглед на пепељару. Тамо није било луле која се пушила — само гомилица пепела помешана с трункама дувана. Пребивају, сетих се. Не пију, не хране се, само остављају трагове…