Судећи по траговима на снегу, овде је неко већ покушавао да се скија — одвезао се педесетак метара, падајући на сваком кораку, а затим се вратио, упао у снег до колена, вукући скије и штапове у наручју, испуштајући их, скупљајући и поново испуштајући — рекло би се да се изнад ових тужних плавих рупчага и бразда у снегу све до сада нису слегла залеђена проклињања. Али у осталом делу снежни покривач долине био је чист и некоснут, као нов уштиркан креветски чаршав.

Скакутао сам неко време у месту, испробавајући везове, и појурио у сусрет сунцу, једнако појачавајући темпо, зажмиривши од сунца и уживања, избацујући из себе са сваким издисајем чамотињу кабинета испуњених дуванским димом, мемљивих докумената, плачљивих окривљених и гунђавих претпостављених, мору суморних политичких распри и вицева с брадом, ситничавих брига жене и кидисања млађег нараштаја… туробне каљаве улице, ходнике који заударају на црвени восак, празна ждрела суморних сефова, као слупане цистерне, избледели плавичасти тапети у трпезарији и избледели ружичасти тапети у спаваћој соби и испрскани мастилом жућкасти тапети у дечијој соби… са сваким издисајем се ослобађајући самог себе — службеног, принципијелног, дозлабога покорног закону човека са сјајним дугмадима, пажљивог мужа и узорног оца, гостољубивог друга и предусретљивог рођака, радујући се што ће све то ишчилети, надајући се да ће све то ишчилети неповратно, да ће одсад све бити лако, гипко, кристално чисто, у лудом, веселом, младалачком темпу, и како је то дивно што сам допутовао овамо… сила је Згут, промућуран је Згут, хвала ти Згуте, мада ти и опаучиш своје