Elegantna stjuardesa pozdravi ga kada je ušao u kabinu. “Dobro jutro, dr Flojde. Ja sam gospođica Simons — želim vam dobrodošlicu na letelicu u ime kapetana Tajnsa i našeg kopilota, prvog oficira Balarda.”

“Hvala”, odvrati Flojd uz osmeh, zapitavši se zbog čega stjuardese uvek moraju da liče na robotske turustičke vodiče.

“Poletanje je kroz pet minuta”, nastavi ona, pokazavši rukom prema praznoj kabini za dvadeset putnika. “Možete se smestiti na bilo koje sedište, ali kapetan Tajns vam preporučuje prednje mesto sa leve strane, uz prozor, ako želite da posmatrate postupak spajanja.”

“Poslušaću njegov savet”, uzvrati on, krenuvši prema preporučenom sedištu. Stjuardesa se još neko vreme trudila oko njega, a onda ode do svog pregratka u stražnjem delu kabine.

Flojd se smesti na sedište, podesi bezbednosne pojaseve oko pasa i ramena, a onda pričvrsti svoju tašnu na susedno sedište. Trenutak kasnije, oglasi se zvučnik mekim, pucketavim šumom. “Dobro jutro”, reče glas gospođice Simons. “Ovo je poseban let tri od Kosmodroma Kenedi do Svemirske stanice jedan.”

Rešena je, kako izgleda, da se drži punog programa, iako ima samo jednog putnika, pomisli Flojd; nije mogao da obuzda smešak kad je ona neumoljivo nastavila:

“Let će trajati pedeset pet minuta. Najveće ubrzanje iznosiće dva “g” i provešćemo u bestežinskom stanju trideset minuta. Molim vas da ne ustajete sa sedišta sve dok se ne upali signal za bezbednost.”

Flojd se osvrnu preko ramena i doviknu: “Hvala.” Za trenutak je spazio pomalo nelagodan, ali i ljubak osmeh.