Zavalio se u sedište i opustio. Ovo putovanje, izračunao je, koštaće poreske obveznike nešto malo više od milion dolara. Ako bi se pokazalo neopravdano, on bi izgubio posao: ali uvek se mogao vratiti na univerzitet i nastaviti prekinuto izučavanje nastanka planeta.

“Svi postupci automatskog odbrojavanja otpočeli”, začuo se kapetanov glas iz zvučnika; odlikovao se umirujućom jednoličnošću osebenom za opštenja preko radio-veze.

“Poletanje kroz jedan minut.”

Kao i uvek, izgledalo je da je protekao čitav sat. Flojd je i te kako bio svestan džinovskih sila koje su se obavile oko njega, čekajući da budu oslobođene. U rezervoarima za gorivo dve semirske letelice, kao i u skladištu energije lansirnog sistema, stajala je zapretana snaga nuklearne bombe koja će sva biti utrošena na to da ga podigne do pukuh dve stotine milja iznad Zemlje.

Nije se koristilo staromodno PET-ČETIRI-TRI-DVA-JEDAN-NULA, koje je delovalo tako nelagodno po čovekov nervni sistem.

“Lansiranje kroz petnaest sekundi. Osećaćete se prijatnije ako počnete duboko da dišete.”

Bio je to koristan savet kako u psihološkom, tako i u fiziološkom pogledu. Flojd je osetio da je zasićen kiseonikom i da je pripravan da se sa svime uhvati ukoštac, kada lansirna staza stane da odapinje svoj tovar od hiljadu tona iznad Atlantika.

Bilo je teško odrediti u kom su se času odlepili od staze i zaplovili vazduhom, ali kad se grmljavina raketa najednom udvostručila i kad je Flojd stao sve dublje da uleže u debelo postavljeno sedište, shvatio je da su motori prvog stepena stavljeni u pogon. Želeo je da gleda kroz prozor, ali valjalo je uložiti silan napor i samo da se okrene glava. No, ipak se nije osećao neudobno; štaviše, pritisak ubrzanja i moćna grmljavina motora izazvali su u njemu izuzetnu razdraganost. U ušima mu je zvonilo, krv mu je dobovala u žilama, osećao je takvu živahnost kakvu već godinama nije iskusio. Ponovo je bio mlad i poželeo je da peva na sav glas — što je bez ikakve bojazni mogao da učini, budući da ga zasigurno niko ne bi čuo.