No, to raspoloženje brzo ga je prošlo, čim je shvatio da napušta Zemlju i sve što je ikada voleo. Dole se nalazilo troje njegove dece, koja su ostala bez majke od onog kobnog leta za Evropu njegove supruge pre deset godina (Deset godina? Nemoguće! Pa ipak, bilo je tako…) Možda nije, njih radi, trebalo ponovo da se oženi…

Gotovo je izgubio osećaj za vreme kada se pritisak i buka najednom smanjiše, a zvučnik u kabini objavi: “Priprema za odvajnje donjeg stepena. Sad!”

Usledio je blagi trzaj; Flojd se iznenada priseti navoda iz jednog spisa Leonarda da Vinčija; video ga je uramljenog i obešenog na zidu neke kancelarije NASA-e:

Velika Ptica sada je uistinu letela, nadmašivši sve da Vinčijeve snove, a njen iscrpljeni sadrug vraćao se na Zemlju. Posle luka dugačkog deset hiljada milja prazan donji stepen skliznuće u atmosfetu, trampeći brzinu za razdaljinu na putu ka matičnoj luci Kenedi. Kroz nekoliko časova, doteran i napunjen gorivom, biće ponovo spreman da podigne novog sadruga ka blistavoj tišini do koje sam nikada neće stići.

Sada smo, pomisli Flojd, potpuno samostalni na više od pola puta do orbite. Kada se ubrzanje ponovo javilo, pošto su bile uključene rakete gornjeg stepena, potisak je bio znatno blaži: štaviše, osećao ga je samo kao normalnu gravitaciju. Ali bilo bi nemoguće hodati, budući da se “gore” nalazilo pravo na prednjem kraju kabine. Kada bi budalasto postupio i napustio sedište, začas bi tresnuo o stražnji zid.

Dejstvo je bilo pomalo rastrojavajuće, zato što je izgledalo da brod stoji na repu. Flojdu, koji se nalazio skroz na prednjem delu kabine, činilo se da su sva sedišta pričvršćena na jednom zidu koji se okomito spuštao pod njim. Upravo se silno upirao da prenebregne ovaj neprijatan privid kada se zora rasprsnu sa druge strane broda.