A onda Flojd razabra, kada su mu se oči navikle na slabiju osvetljenost, da noćni predeli nisu sasvim tamni. Obasjavala ih je utvarna svetlost pri kojoj su se jasno mogli uočiti vrhovi, doline i ravnice. Zemlja, džinovski Mesečev mesec, preplavljivala je tle svojom blistavošću.

Na pilotskoj tabli svetiljke su bleskale povrh radarskih ekrana, a brojevi su se pojavljivali i nestajali na displejima računara, otkucavajući razdaljinu do sve bližeg Meseca. Od površine ih je delilo još više od hiljadu milja kad se težina vratila kao posledica uključenja mlaznika koji su otpočeli sa svojim blagim, ali postojanim usporenjem. Veoma dugo, izgledalo je, Mesec se lagano širio nebom, Sunce je zaronilo za obzorje i, konačno, samo jedan džinovski krater ispunio je vidno polje. Šatl je padao ka njegovim središnjim vrhovima — i iznenada Flojd primeti da u blizini jednog od tih vrhova neka blistava svetlost bleska pravilnim ritmom. Na Zemlji je to mogao biti aerodromski far — i on se zagleda u nju, osetivši kako mu se nešto skupilo u grlu. Bio je to dokaz da su ljudi vaspostavili još jedno uporište na Mesecu.

Krater se u međuvremenu toliko proširio da su njegovi bedemi stali da nestaju ispod obzorja, dok su manji krateri što su mu prekrivali unutrašnjost počeli da otkrivaju svoju pravu veličinu. Neki među njima, iako su gore iz svemira izgledali sićušni, imali su u prečniku više milja i u njih su se mogli smestiti čitavi gradovi.

Pod automatskom kontrolom šatl je klizio nadole preko neba obasjanog sjajem zvezda, ka golom predelu što se svetlucao u sjaju velike Zemlje koja se sada nalazila u trećoj četvrti. Neki glas stao je najednom da poziva, nadjačavajući pisak mlaznica i elektronske bipove koji su se javljali i nestajali u kabini.