Sučeljavanje je potrajalo oko pet minuta; onda se predstava okončala podjednako brzo kao što je i počela i svi su ispili svoje sledovanje blatnjave vode. Čast je bila zadovoljena; obe skupine potvrdile su pravo na vlastitu teritoriju. Pošto je ta značajna stvar sređena, pleme je krenulo duž svoje obale rečice. Najbliži upotrebljivi pašnjak bio je sada više od milje udaljen od pećina i oni su morali da ga dele sa krdom velikih životinja, sličnih antilopama, koje su jedva podnosile njihovo prisustvo. Nisu ih mogli oterati, zato što su bile naoružane opakim bodežima na čelu — prirodnim oružjem koje čovekoliki majmuni nisu posedovali.

I tako, Gleda-Mesec i njegovi sadruzi zalagivali su glad jedući bobice, voćke i lišće — dok je svuda unaokolo, nadmećući se za iste plodove, počivao mogući izvor tolikih količina hrane o kojima oni čak nisu mogli ni da sanjaju. Na hiljade tona sočnog mesa koje je milelo savanom i kroz šikaru nije, međutim, bilo samo izvan njihovog domašaja, već i van njihove moći poimanja. Usred tog izobilja, oni su lagano skončavali od gladi.

Pleme se bez neprilika vratilo do pećine uz poslednju dnevnu svetlost. Povređena ženka koja je ostala unutra zaguguta od zadovoljstva kada joj Gleda-Mesec pruži granu obraslu bobicama koju je doneo i poče proždrljivo da je brsti. Od toga se svakako nije mogla najesti, ali to će joj pomoći da preživi dok joj ne zaraste rana koju joj je naneo leopard i dok ponovo ne bude kadra da sama krene u potragu za hranom.

Povrh doline uzdizao se puni Mesec, a sa dalekih planina dopirao je studeni vetar. Noćas će biti veoma hladno — ali studen, kao ni glad, nije bila uzrok pravih briga; te stvari predstavljale su naprosto sastavni deo života.