Gleda-Mesec gotovo da se nije trgao kada iz jedne od nižih pećina uz obronak odjeknuše kričanja i urlici; nije morao da čuje povremeno režanje leoparda da bi tačno znao šta se događa. Dole, u tami, stari Bela Kosa i njegova porodica borili su se i umirali, a pomisao da im možda na neki način može pomoći nijednom se nije javila u svesti Gleda-Meseca. Okrutna logika opstanka odagnavale je takve nepriličnosti, tako da se nije začuo ni glas protesta sa obronka brda koji je pomno osluškivao. Sve pećine bile su utihle, kako i same ne bi privukle nesreću.

Metež je zamukao i Gleda-Mesec je uskoro mogao da čuje zvuk vučenja nekog tela preko kamenja. To je potrajalo nekoliko sekundi, a onda leopard bolje ščepa svoju lovinu. Nije više napravio ni najmanji šum dok se tiho udaljavao, noseći bez napora svoju žrtvu u čeljusti.

Naredni dan ili dva ovde više neće biti opasnosti, ali mogu se pojaviti drugi neprijatelji koji bi se okoristili ovim hladnim Malim Suncem što sjaji jedino noću. Ukoliko bi upozorenje bilo pravovremeno, manje grabljivice mogle bi se ponekad zaplašiti povicima i kričanje. Gleda-Mesec ispuza iz pećine, uspentra se na jednu veliku gromadu kraj ulaza i čučnu tu da osmotri dolinu.

Od svih stvorenja koja su do tada hodila Zemljom, čovekoliki majmuni bili su prvi koji su pomno posmatrali Mesec. Iako se toga nije mogo setiti, Gleda-Mesec je kao veoma mlad ponekad umeo da ispruži ruku i pokuša da dodirne to utvarno lice što se dizalo povrh brda.

Nikad nije uspeo u tome, a sad je bio dovoljno star da shvati zašto. Najpre je, razume se, morao da pronađe dovoljno visoko drvo na koje bi se uzverao.

Ponekad bi posmatrao dolinu, a ponekad bi posmatrao Mesec, ali neprekidno je osluškivao. Jednom ili dva puta je zadremao, ali san mu je bio izuzetno lak, tako da bi ga probudio i najmanji šum. U odraslom dobu do dvadeset pet godina još je bio u punoj snazi; ako sreća bude nastavila da ga služi i poštedi ga nesrećnih slučajeva, boleština, grabljivica i smrti od gladi, moći će da poživi još čitavih deset godina.