Jedan mali autobus sa produženom cevi, sličnom kratkoj i zdepstoj slonovoj surli, stao je da se prisno pripija uz svemirsku letelicu. Nekoliko sekundi kasnije spolja se začula lupa i zveket, a onda je usledio zvuk pištanja vazduha u času kada je spoj ostvaren i kada je došlo do izjednačavanja pritisaka. Unutrašnja vrata vazdušne komore su se otvorila i unutra je ušao odbor za doček.

Predvodio ga je Ralf Halvorsen, upravnik južnog područja — koje je obuhvatalo ne samo bazu nego i isturene istraživačke grupe potekle iz nje. Sa njim su bili vođa naučne ekipe, dr Roj Majkls, sedokos, sitan geofizičar koga je Flojd poznavao iz ranijih poseta, i još šestorica viših naučnika i predstavnika upravnog osoblja. Pozdravili su ga sa poštovanjem i olakšanjem; od upravnika naniže, bilo je očigledno da su svi jedva čekali da im se ukaže prilika da se malo rasterete briga.

“Veoma mi je milo što ste sa nama, dr Flojde”, reče Halvorsen. “Jeste li udobno putovali?”

“Izvrsno”, uzvrati Flojd. “Let nije mogao biti bolji. Posada se veoma trudila oko mene.”

Usledio je uobičajeni laki razgovor koji je učtivost nalagala, dok se autobus udaljavao od svemirske letelice; prema prećutnom sporazumu, niko nije pominjao razlog njegove posete. Prevalivši hiljadu stopa od mesta za aluniranje, autobus je stigao do velike oznake na kojoj je pisalo:

Vozilo potom stade da se spušta u jedan usek kojim ubrzo stiže ispod nivoa tla. Masivna vrata otvoriše se pred njima, a onda se zatvoriše iza njih. To se dogodilo još jednom, pa još jednom. Kada su se poslednja vrata zatvorila, razlegla se silna tutnjava vazduha i oni su se ponovo obreli u atmosferi, u sredini baze koja je omogućavala da se od odeće nosi samo košulja sa kratkim rukavima.