Posle kratkog prolaska kroz tunel pun cevi i kablova, u kome su šuplje odjekivala ritmička kucanja i lupkanja, stigli su do upravnog sektora i Flojd se ponovo obreo u poznatoj sredini pisaćih mašina, kancelarijskih računara, ženskog pomoćnog osoblja, zidnih mapa i telefonske zvonjave. Kada su zastali pred vratima na kojima je pisalo UPRAVNIK, Halvorsen reče diplomatski: “Dr Flojd i ja doći ćemo u salu za konferencije za nekoliko minuta.”

Ostali klimnuše i promrmljaše nešto u glas saglasnosti, a zatim se udaljiše niz hodnik. Ali pre no što je Halvorsen stigao da uvede Flojda u svoju kancelariju, dogodilo se nešto nepredviđeno. Vrata su se otvorila i jedna mala prilika jurnu ka upravniku.

“Tata! Bio si gore! A obećao si da ćeš i mene povesti!”

“De, de, Dajana”, odvrati Halvorsen ljutito i nežno u isti mah, “jedino sam ti kazao da ću te povesti ako budem mogao. Ali imao sam puno posla oko dočeka dr Flojda. Pozdravi se sa njim — upravo je stigao sa Zemlje.”

Devojčica — Flojd je procenio da ima oko osam godina — pruži mlitavu ruku. Njeno lice izgledalo mu je neodređeno poznato i Flojd najednom postade svestan da ga upravnik posmatra nekako neobično, osmehujući se pri tom. Gotovo se trgao od iznenađenja kada se prisetio šta je posredi.

“Ne mogu da verujem!” uzviknu on. “Kada sam poslednji put bio ovde, ona je bila još beba!”

“Prošle nedelje proslavila je četvrti rođendan”, uzvrati Halvorsen ponosno. “Deca brzo rastu pri ovoj niskoj sili teže. Ali zato ne stare brzo — živeće duže od nas.”

Očaran, Flojd se zagleda u samouverenu mladu damu, zapazivši njeno dražesno držanje i neuobičajeno tanan sklop kostiju. “Milo mi je što smo se ponovo videli, Dajana”, reče on. A onda ga nešto — možda puka znatiželja, a možda učtivost — nagna da doda: “Da li bi ti se dopalo da odeš na Zemlju?”