Za vreme nemilosrdne podnevne pripeke, jedna od slabijih ženki srušila se daleko od ma kakvog zaklona. Ostali se okupiše oko nje, cvileći i jadikujući sapatnički, ali ništa se nije moglo preduzeti. Da su bili manje iscrpljeni, mogli su je poneti sa sobom, ali nije postojao višak energije za takav čin milosrđa. Morala je biti ostavljena da se, ukoloko je to moguće, oporavi vlastitim snagama.

Prošli su pokraj istog mesta na povratku u pećine te večeri; nije se mogla videti nijedna kost.

U pozni smiraj dana, osvrćući se brižno ne bi li spazili rane lovce, žurno se napiše na rečici i stadoše da se uspinju ka pećinama.Od Nove Stene delilo ih je još sto jardi kada zvuk otpoče.

Bio je jedva čujan, ali ih je ipak ukopao u mestu i oni ostaše kao ukočeni na utrtoj stazi sa omlitavelom donjom vilicom. Jednostavna, zaluđujuće jednolična vibracija pulsirala je iz kristala, hipnotišući sve koji su se našli u njenom domašaju. Prvi put — i poslednji za tri miliona godina — zvuk bubnjeva razlegao se Afrikom.

Dobovanje postade bučnije, snažnije. A onda, čovekoliki majmuni stadoše da se kreću napred, poput hodača u snu, ka izvoru tog neodoljivog zvuka; povremeno bi zaigrali uz put, budući da im je krv reagovala na ritmove koje će njihovi potomci proizvesti tek u dalekoj budućnosti. Potpuno opčinjeni, oni se okupiše oko monolita, zaboravivši na nedaće minulog dana, na opasnosti sve bližeg sumraka i na glad koja im je morila stomake.

Bubnjanje dobi na silini, a noć postade tamnija. I dok su se senke izduživale, a svetlost čilila sa neba, kristal poče da sija.

Najpre je izgubio prozračnost, postavši obliven bledom, mlečnom sjajnošću. Uznemirujuće, neuhvatljive utvare kretale su se njegovom površinom i u dubini. Spajale su se u šipke svetlosti i senke, da bi potom obrazovale prepletene, paokaste šare koja počeše polako da se vrte.

Sve brže i brže okretali su se točkovi svetlosti, a uporedo sa njima ubrzavalo se i dobovanje bubnjeva.