„Čoveče! Rezervna vrata su tačno pod nama. Brod mora da se propisno zario. Čak ne znam ni da li je ova klapna iznad zemlje.”

„Pa šta onda? Imamo alate, možemo iskopati tunel.”

„A otvor za terete?”

„Preplavljen”, objasni lakonski Inženjer. „Pogledao sam u kontrolni zdenac. Mora da se rasprsnuo neki od glavnih rezervoara, tamo ima najmanje dva metra vode. Verovatno zagađene.”

„Otkud znaš?”

„Otuda što je uvek tako. Prvo, popušta hlađenje reaktora, ne znaš to? Bolje zaboravi na otvor za teret. Moramo izići ovim, ako…”

„Iskopaćemo tunel”, ponovi tiho Koordinator.

„Teorijski je to moguće”, neočekivano se složi Inženjer. Začuše se koraci. U hodniku pod njima zasvetle i oni iznenađeni u mraku, zažmiriše.

„Šunka, dvopek, jezici ili šta tamo ima u kutiji, sve iz zaliha za krajnje potrebe! Ovde je čokolada, a ovde tarmosi. Dođite i vi gore”, obrati se Doktor ostalima i prvi se pope na klapnu. Osvetljavao im je dok su ulazili u komoru i razmeštali kutije. Doneli su čak i aluminijumske tanjire.

Pri svetlu džepne lampe jeli su ćutke.

„Termosi su celi?” odjednom se začudi Kibernetičar. Sipao je sebi kafu u lonče.

„Čudno, ali tako je. S konzervama nije loše. Ali zamrzivač, hladnjaci, pećnica, mali sintetizator, aparatura za pročišćavanje, filteri za vodu — sve je otišlo k vragu.”

„I aparatura za pročišćavanje?” uznemiri se Kibernetičar.

„I ona. Možda bi se mogla popraviti kad bi imali čime. Ali to je začarani krug: da bi se pokrenuo makar i najprostiji poluautomat, potrebna je struja, da bi se imala struja, trebalo bi popraviti agregat, a za to je opet potreban poluautomat.”

„Jeste li se izdogovarali, učeni u tehnici? I šta? Gde je zračak nade?” upita Doktor, mažući dvopake debelim slojem maslaca i stavljajući odozgo režnjeve šunke. Ne čekajući odgovor, nastavi: