„Da”, prihvati Inženjer, „a kad smo ušli u stratosferu, brina nam je još bila deset ili dvanaest. Trebalo je da nam se raketa raspadne. Pravo je čudo što je izdržala.”

„Raketa?”

„Predviđena je na dvadesetokratno preopterećenje, a pre no što se ekran raspao, svojim očima sam video kako je strelica iskočila iz skale. Skala ima rezervu do trideset.”

„A mi?”

„Šta mi?”

„Kako smo mogli izdržati ako je konačno usporavanje iznosilo trideset g?”

„Ne konačno. Najveće svakako. Pa, kočnice su učinile sve. Zato je došlo do pulsacije.”

„Ali automati su izravnali i da nije kompresora…” reče pomalo jogunasto Kibernetičar. U dubini broda nešto se s treskom zakotrljalo, kao železni točkovi po limu.

„Šta hoćeš od kompresora?” reče Inženjer. „Kad pođemo u mašinsko odeljenje, pokazaću ti da su učinili pet puta više no što su mogli. To su samo pomoćni agregati. Najpre im je razlabavilo ležišta, a kad je naišla pulsacija…”

„Misliš na rezonancu?”

„Samo uzgred. Zapravo, moglo nas je biti na prostranstvu od nekoliko kilometara, kao onaj teretnjak na Neptunu, znaš? Sam ćeš se uveriti kad vidiš mašinsko odeljenje. Mogu unapred da ti kažem kako je tamo.”

„Uopšte ne izgaram od želje da vidim mašinsko odeljenje. Koji je sad đavo, što se oni toliko dugo ne vraćaju? Mrak je da prosto oči bole.”

„Svetlost ćemo imati, ne boj se”, reče Inženjer.

Još je, kao ovlaš, vrhovima prstiju dodirivao Koordinatorovo stopalo, a ovaj se nije micao i ćutao je.

„A u mašinsko odeljenje ćemo poći onako, iz dosade. Jer šta ćemo drugo imati da radimo?”

„Ozbiljmo misliš da se odavde nećemo izvući?”

„Ne, šalim se. Volim takve šale.”

„Prestani”, oglasi se Koordinator. „Prvo, postoji rezervni otvor.”