„Kao klinac, pročitao sam valjda više knjiga o kosmonautici no što je teška naša pokojnica, a ipak nisam našao nijedan odgovor, nijedan slučaj, čak ni anegdotu o nečem sličnom ovome što je nas snašlo. Zato — neću shvatiti.”

„Jer je to dosadno”, našali se Kibernetičar.

„Da, to je nešto novo, međuplanetarni Robinzon”, reče Doktor. Zavrtao je termos. „Kad se vratim, postaraću se da to opišem, ukoliko mi dar dopusti.”

Zavlada nagla tišina. Kupili su kutije, dok Fizičaru ne pade na um da ih skloni u orman sa skafandrima, te se odmakoše do zida kako bi mogli otvoriti vrata na podu.

„Znate, čuli smo nekakve čudne glasove dok smo preturali po magacinu”, reče Hemičar.

„Kakve glasove?”

„Nekakva stenjanja i lupkanja, kao da je brod nečim pritisnut.”

„Misliš da se nekakva stena srušila na nas?” upita Kibernetičar.

„Ovo je sasvim nešto drugo”, umeša se Inženjer. „Spoljna obloga je pri prodoru u atmosferu dobila vrlo visoku temperaturu, na kljunu se možda čak malo otopila, a sad se delovi konstrukcije hlade, pomeraju se, stvara se unutrašnja napetost i otuda ti glasovi. Evo i sad se čuju, pazite…”

Zaćutaše. Samo su im lica bila osvetljena lampom što je ležala na pljosnatom krugu iznad ulazne klapne. Unutar broda razleglo se otegnuto stenjanje, serija kratkih, sve slabijih lupkanja i iza tog je nastala tišina.

„Možda je to neki automat?” reče s nadom u glasu Kibernetičar.

„Pa, sam si video.”

„Da, ali nismo zavirivali u otvore za rezerve.”

Kibernetičar se naže u mrak hodnika i stavši na sam rub klapne, viknu:

„Automati iz rezerve!”

Glas zabruja u zatvorenom. Odgovori mu tišina.

„Hodi ovamo, ispitajmo valjano otvor”, reče Inženjer. Kleče pred blago udubljenom pločom i, razgledajući sam rub, osvetljavaše je centimetar po centimetar. Pomerao je svetlosni snop duž hermetički zatvorenog kruga, oko koga se ocrtavala sićušna mreža naprslina.