„Iznutra ništa nije istopljeno, što nije ni čudo, keramit vrlo loše provodi toplotu.”

„Da pokušamo još jednom?” predloži Doktor, stavljajući ruku na otvarač.

„Ne vredi”, reče Hemičar.

Inženjer stavi ruku na klapnu i diže se na noge.

„Momci, potrebna nam je voda. Mnogo hladne vode!”

„Zašto?”

„Pipnite klapnu. Topla, a?”

Dotače je nekoliko ruku istovremeno.

„Gotovo peče”, reče neko.

„To je naša sreća!”

„Kako?”

„Trup broda je zagrejan, proširio se, i klapna isto. Ako je budemo hladili, skupiće se, i možda ćemo uspeti da je otvorimo.”

„Vode je malo. Možda još ima leda. Trebalo bi da ga ima u zamrzivačima”, reče Koordinator.

Jedan za drugim poskakaše na dno hodnika, koji zatutnja od njihovih rastrčanih koraka. Koordinator je ostao pored klapne sa Inženjerom.

„Popustiće”, reče tiho, kao za sebe.

„Ukoliko se nije stopila”, odbrunda Inženjer. Rukama je prelazio po samom krugu, proučavajući njegovu temperaturu. „Keramit počinje da se topi na više od tri hiljade i sedam stotina stepeni. Nisi zapazio koliko je navlaka imala na kraju?”

„Na kraju su svi časovnici pokazivali datume od prošle godine. Kad smo kočili, bilo je preko dve i po, ako se ne varam.”

„Dve i po hiljade stepeni, to još nije strašno.”

„Da, ali potom?”

Odmah nad vodoravno izvijenom klapnom pokaza se zagrejano Hemičarovo lice. Svetlost lampe koja mu je visila o vratu poskakivala je po kockama leda što su štrčale iz vedra. On ga pruži Koordinatoru.

„Čekaj malo… kako ćemo mi, zapravo, hladiti…” zabrinu se Inženjer. „Odmah…”

Njegovi koraci se udaljiše u mraku. Doktor je doneo dva vedra vode u kojoj je plivao led. Hemičar je osvetljavao. Doktor i Fizičar počeše zajedno da polivaju klapnu vodom. Isticala je na pod, u hodnik. Kad su polivali klapnu po deseti put, učini im se da iz nje dopire nešto nalik na slabačko škripanje.