Oni uzviknuše radosno. Pojavi se i Inženjer. Nosio je veliki reflektor od skafandra koji je trakom pričvrstio na grudi. Odmah postade svetlije. Inženjer baci na pod pregršt plastičnih ploča iz kormilarnice. Počeše brižljivo da pokrivaju klapnu pločicama i ledom, pritiskujući to plastikom, naduvanim jastucima, knjigama koje je u međuvremenu dovukao Fizičar. Najzad, kad su jedva mogli da isprave leđa, od ledene naslage je malo šta ostalo, tako se brzo topila u dodiru s razgrejanom pločom otvora. Kibernetičar uhvati oberučke otvarač i pokuša da ga okrene.

„Čekaj, još ne!” gnevno viknu Inženjer, ali pokretač se okrenuo začuđujuće lako. Svi skočiše. Okretao se sve brže. Inženjer uhvati držak trostruke poluge koja je osiguravala klapnu i trže je. Razleže se prasak kao od pucanja debele šine, i otvor poče da se pomera prema njima, najpre polako, a onda naglo i iz crnog ždrela sunu crna lavina, zasuvši do kolena one što su stajali na suprotnoj strani. Hemičar i Koordinator, koji su stajali najbliže, padoše od udara. Klapna je Inženjera pritisnula uz bočni zid tako da je jedva mogao da se pomeri ali nije bio povređen. Koordinator stiže da odskoči u poslednjem trenutku, umalo ne oborivši Doktora. Bili su zapanjeni. Doktorova džepna lampa, zasuta, ugasila se, i svetleo je samo reflektor na Inženjerovim grudima.

„Šta je ovo?” reče Kibernetičar tuđim glasom. Stajao je iza svih, poslednji, na rubu male platforme.

„Ogled površinskog sastava planete Eden”, odgovori Koordinator. Pomože Hemičaru da iziđe ispod klapne odbačene u stranu.

„Da”, dodade Inženjer. „Ceo je otvor zasut, mora da smo se duboko zarili u teren.”

„Ovo je prvo ateriranje ispod površine nepoznate planete, zar ne?” upita Doktor. Svi se nasmejaše. Kibernetičar se čak zaceni da mu suze udariše na oči.

„Dosta sad!” viknu oštro Koordinator. „Nećemo tek ovako stajati do zore. Po alate, momci, moramo se otkopati.”