Hemičar se saže i podiže težak, zbijen grumen sa humke što je narasla na podu. Iz ovalnog otvora padala je zemlja, a s vremena na vreme su se masno-sjajni, crnkasti grumeni skotrljavali čak u hodnik.

Svi su se povukli u hodnik, jer na platformi više nije bilo ni toliko mesta da bi seli. Koordinator i Inženjer poslednji skočiše dole.

„Koliko smo se duboko mogli zariti?” upita Kaordinator poluglasno Inženjera. Išli su jedan kraj drugog hodnikom. Daleko pred njima bleštala je svetlosna mrlja koja se brzo prevlačila preko zidova. Inženjer dade reflektor Hemičaru.

„Koliko duboko?… To zavisi od mnogih činilaca. Tagersen se zario u teren do dubine od osamdeset metara.”

„Da, ali šta je ostalo od rakete i od njega?”

„A ona sonda s Meseca? Morali su da probijaju okno kroz stenu da bi je otkopali. Kroz stenu!”

„Na Mesecu je plavac…”

„A otkud možemo znati šta je ovde?”

„Pa, video si. To mi liči na glinicu.”

„Pri samom otvoru. A dalje?”

S alatima je bilo vrlo loše. Brod, kao i svi brodovi dugog radijusa, imao je dvostruk pribor automata i dirigovanih poluautomata za sve radove, među kojima i površinsko-terenska, kakve bi mogli zahtevati raznorazni planetarni uslovi. Ti uređaji su sad bili u kvaru, i bez struje se nije moglo ni misliti o njihovom puštanju u rad. Jedina veća jedinica kojom su raspolagali, bager pokretan atomskom mikrobaterijom, takođe je zahtevao struju da bi proradio. Mogle su im pomoći samo stare, primitivne alatke, pijuk i lopata. A i za to su postojale neverovatne teškoće. Posle pet časova napornog rada, ekipa se vraćala hodnikom prema komori, noseći tri pljosnate i na kraju savijene motike, dve čelične motike i široke limene ploče koje je trebalo da posluže za učvršćenje zidova prokopa. Sem vedara, pripremili su i nekoliko velikih plastičnih kutija za nošenje zemlje. Drške na kutijama napravili su od kratkih aluminijumskih cevi.