Posle četiri časa, navigaciona kabina bila je zasuta zemljom u visini kolena, a tunel probijen u dužini od dva metra. Laporac je bio glibav, nije da je bio tvrd, nego su oštrice motaka i motika ostajale u njemu, a železne drške koje su ljudi, koji su žestoko radili, čvrsto pritiskali, savijale su se i još je najbolje radila čelična motika u Koordinatorovim rukama.

Inženjer je brinuo neće li zemljana tavanica početi da se uleže, i pazio je da se podupiranje obavlja brižljivo. Predveče, kada su umazani glinom seli za večeru, tunel što je vodio od klapne uvis, s nagibom od gotovo sedamdeset stepeni, bio je dug jedva pet i po metara.

Još jednom je Inženjer zavirio u otvor kroz koji su mogli da se provuku u niže spratove, gde se trideset metara prema krmi od glavnog ulaza nalazila u oklopu teretna klapna, ali je video samo crno ogledalo vode; nivo je bio viši nego prethodnog dana, što je značilo da je još neki rezervoar imao otvor, i da se njegova sadržina tu polako cedila. Voda je — otkrio je to pomoću malog Gajgerovog aparata — bila radioaktivno zagađena, pa je brzo zatvorio bunar i vratio se drugovima, ne govoreći im ništa o svom otkriću.

„Ako krene dobro, sutra ćemo se probiti, a ako ispadne loše, probićemo se za dva dana”, izjavi Kibernetičar, ispijajući treće lonče kafe iz termosa. Svi su, uopšte, mnogo pili kafu.

„Otkud znaš?” začudi se Inženjer.

„Tako nekako osećam.”

„On ima intuiciju koje su lišeni njegovi automati”, nasmeja se Doktor. Kako je dan proticao, bio je u sve boljem raspoloženju. Kad su ga drugi zamenjivali u radu na čelu prokopa, silazio je u niža odeljenja broda i tako obogatio ekipu sa još dve elektromagnetne svetiljke, mašinom za šišanje kose, vitaminiziranom čokoladom i čitavim paketom ručnika. Svi su bili umazani glinom, kombinezoni su im bili potpuno uprljani i umazani, naravno, nisu se ni brijali zbog nedostatka struje, a mašinu za šišanje, koju je Doktor doneo, prezirali su. Uostalom, nije je ni on sam koristio.