Ceo sledeći dan protekao im je u kopanju tunela. Navigaciona kabina je tako reći bila već ispunjena zemljom, tako da se u nju više nije moglo unositi. Došao je red i na biblioteku. Doktor se za čas malo kolebao ali Hemičar, s kojim je vukao nosiljke načinjene od lima, bez kolebanja je izručio gomilu laporca na knjige.

Tunel se otvorio sasvim neočekivano. Teren je, doduše, od nekog vremena postajao suvlji i nekako manje zbijen, ali tu Fizičarovu opasku drugi nisu potvrđivali. Laporac koji su unosili u raketu izgledao im je stalno isti. Samo što su smenu na čelu preuzeli Inženjer i Koordinator i alatom, još toplim od ruku njihovih prethodnika, zamahnuli po grumenju što je štrčalo iz hrapavog zida, kad jedan grumen naglo nestade, a kroz nastali otvor probi se laki dašak vazduha. Mogli su da osete njegovo blago strujanje — spoljni pritisak bio je nešto viši no u tunelu — pa samim tim i u raketi. Motika i čelična motka počeše da rade grozničavo, zemlju niko više nije iznosio. Ostali članovi ekipe, pošto nisu mogli da pomažu onima napred, jer je bilo malo mesta, stajali su zbijeni pozadi. Posle nekoliko nestrpljivih udara, Inženjer htede da ispuzi napolje, ali ga Koordinator zadrža. Hteo je najpre da proširi izlaz. Naredio je zato da se poslednja količina zemlje snese u raketu, kako im ništa ne bi stajalo na putu u tunelu, pa je proteklo još nekoliko minuta pre no što se sva šestorica ne izvukoše kroz nepravilni otvor na površinu planete.

2

Spuštao se mrak. Crna rupa tunela zjapila je u blagom obronku nevisokog brežuljka. Dalje, sve do horizonta nad kojim su treperile prve zvezde, pružala se široka ravnica. Ponegde samo, znatno udaljeni, uzdizali su se neki vitki oblici, nalik na drveta.