Svetlosti koja je dolazila samo od tankog pojasa zalazećeg sunca, bilo je tako malo, da su se boje unaokolo slivale u jednolično sivilo. Na levoj strani od putnika što su nepomično stajali, ukoso se dizao u vazduh ogromni izbočeni trup rakete. Inženjer je njegovu dužinu ocenio na sedamdeset metara, što je značilo da se preko četrdeset metara rakete zarilo pri padu u brežuljak. U tom trenutku ipak niko nije obraćao pažnju na tu ogromnu cev što se crno ocrtavala prema nebu i završavala bespomoćno štrčećim tuljcima pokretačkih mlaznjača. Duboko su uvlačili u pluća vazduh s jedva uhvatljivim nepoznatim zapahom, gledali su pred sebe ćuteći. Tek sada ih je obuzelo osećanje potpune bespomoćnosti — železne drške motika kao da su im same poispadale iz ruku. Stajali su prelazeći polako pogledom po nepoznatom prostranstvu, pustom, s linijama vidika što su tonule u mrak, sa zvezdama što su lenjo, odmereno bleskale u visini.

„Polarna?” upita odjednom Hemičar, nesvesno utišanim glasom i pokaza na nisku zvezdu što je slabo titrala na tamnom istočnom nebu.

„Ne, ona se odavde ne vidi, sada smo… da, sada smo pod južnim polom Galaksije. Odmah… negde bi morao da bude Južni Krst.”

Podignutih glava svi su se zagledali u već gotovo sasvim crnu podlogu neba, sjajno ozarenu sazvežđima. Počeše da ređaju nazive zvezda, da ih jedan drugom pokazuju prstima, što ih je na trenutak oživelo. Zvezde su bile jedino što im nije bilo potpuno tuđe nad ovom mrtvom, pustom ravnicom.

„Postaje sve hladnije, kao u pustinji”, reče Koordinator.

„Nema šta, danas i onako ništa nećemo učiniti. Treba se vratiti unutra.”

„Šta, u onaj grob?!” ljutnu se Kibernetičar.

„Bez toga groba ovde bismo bili gotovi za dva dana”, hladno odgovori Koordinator. „Ne ponašajte se kao deca.”

Bez i reči više, on se okrete i pođe odmerenim laganim korakom prema otvoru, čija se crna mrlja jedva ocrtavala nekoliko metara više na obronku brežuljka i spustivši najpre noge, sav se uvuče unutra. Za trenutak se još videla njegova glava, pa se i ona izgubi.