Ostali se nemo zgledaše.

„Idemo”, promumla poluupitno, polupotvrdno Fizičar. Krenuše za njim s oklevanjem. Dok su se prvi uvlačili u tesni otvor, Inženjer, koji je kao poslednji stajao iza Kibernetičara, reče:

„Primetio si kakav čudan zapah ima ovde vazduh?”

„Da. Nekako gorak… Znaš li otkuda?”

„Sličan je zemaljskom, ali ima još neku primesu, mislim neškodljivu. Ne sećam se, podaci postoje u jednoj maloj zelenoj knjizi, na drugoj polici u biblio…”

Prekide, setivši se da je sam punio biblioteku gomilama laporca.

„Neka ga…” reče bez gneva, ali s velikom tugom, i poče da se uvlači u crni otvor. Kad ostade sam, Kibernetičar se odmah oseti nelagodno. Nije to bio strah, nego teško osećanje izgubljenosti, stravične otuđenosti predela tako da je ovaj povratak u dubinu gliničastog iskopa imao u sebi nečeg umirujućeg. „Kao crvi”, pomislio je, oborio glavu i uvukao se u tunel za Inženjerom. Nije ipak izdržao, nego je već gotovo do ramena unutra, podigao glavu, pogledao naviše i oprostio se sa zvezdama što su mirno treperile.

Sutradan su neki hteli da iznesu zalihe napolje, da tamo doručkuju, ali Koordinator se usprotivio, tvrdeći da bi to stvorilo posebnu brigu. Tako su jeli pri svetlu dveju lampi, pod klapnom otvora, pijući već sasvim ohlađenu kafu. Odjednom se oglasi Kibernetičar:

„Čujte, kako je to zapravo ispalo da smo sve vreme imali dobar vazduh?”

Koordinator se osmehnu. Na upalim obrazima imao je sive pruge.

„Boce s kiseonikom su cele. Gore je s pročišćavanjem. Samo jedan automatski filter radi normalno — pomoćni, hemijski, jer su svi električni, naravno, otkazali. Za nekih šest, sedam dana počeli bismo se gušiti.”

„Znao si to…?” polako upita Kibernetičar. Koordinator ništa ne odgovori.